Američka administracija je priznala i prisluškivanje Ban Ki Moona kao generalnog tajnika UN-a. Postavlja se pitanje smisla bilo kakve politike, međunarodnog poretka i suverenosti, ako jedna sila može sebi dozvoliti da nadgleda nekoga tko je prvi čovjek međunarodne zajednice Foto: Un.org
Odbor za bezbednost američkog Senata je Kongresu prezentovao izveštaj o zlostavljanju pritvorenika od strane njihove najveće bezbednosne agencije. Papir koji je već uvelike cenzurisan i filtriran za javnost, pokazuje zapanjujuću monstruoznost i brutalnost metoda korišćenih za iznuđivanje iskaza i priznanja.
Te metode trebale su da odvedu na trag terorističkih ćelija i planiranih atentata. Tehnike koje su koristili, pod nadzorom probranih naučnika i psihologa, uključivale su već notorni waterboarding, senzualnu deprivaciju, poznatu sa slika iz Gvantanama, rektalnu dehidraciju, razne vrste intervencije u svest, kao lišavanje sna do halucinacija, simulirano izvođenje na streljanje, simulirano sahranjivanje i drugo.
Neki su komentatori cinično primetili da mučenja kao takva nisu dala nikakve rezultate, indirektno diskreditujući praktičnost sofisticiranih metoda, kojima se ponosi američka politička i naučna zajednica, i na kojem između ostalog grade svoj civilizacijsku vitalnost. Ova monstruozna praksa je od strane samog Džordža Buša bila branjena upravo sa stanovišta efikasnosti i učinkovitosti, pravdajući je kao optimalan preventivni mehanizam protiv terorizma.
Imajući u vidu upravo činjenicu beskorisnosti ovih tehnika, i prisećajući se na tren bizarnih slika iz Abu Graiba, ovakva praksa može da se obeleži kao čisti sadizam.
Najtragičnije je da, kao što do sada čelni ljudi administracije i tajnih službi nisu odgovarali za zloupotrebe i brutalnosti, a postoji čitava dokumentovana istorija nedela ovih nedodirljivih centara moći, ni ovaj put neće niko biti procesuiran i kažnjen.
Ilegalne tehnike isleđivanja i iznuđivanja nisu nikakva novost tajnih službi i njihovih tajnih agendi. Obskurni istraživački programi Artičoka, Plava Ptica i Mkultra početkom 1950-ih trebale su razviti metode kontrole tela i svesti eksperimentima sa virusima i hemikalijama. Za vreme hladnog rata već su postojali tajni zatvori i mučilišta CIA u Japanu, Nemačkoj i nekim drugim zemljama gde su isleđivani dupli špijuni za koje se sumnjalo da su sarađivali sa komunistima. Pored toga, ispostavilo se da su na pomenutim programima učestvovali nacistički naučnici koji su obavljali razne vrste eksperimenata u koncentracionim logorima. Većina tih "doktora smrti", među njima i notorni Kurt Blome, ne samo da nisu osuđeni za ratne zločine, već su bili mahom angažovani od strane CIA. Pored toga, još jedan kuriozitet i sličnost sa ovim tehnikama je to da ni tadašnja praksa isleđivanja nije dala nikakve rezultate.
Saznanja medija o "Black sites", sistemu tajnih zatvora u Evropi, postoje još od početka tzv. globalnog rata protiv terorizma. O njima se nije samo špekulisalo, već su postojali i konkretni dokazi koji su učestalo curili i koje su objavljivali pojedini istraživači i novinari. Ovakve objave su uvek dovodile u nezgodan položaj vlade i evropske institucije koje su bile pod pritiskom da provere navode i istraže istinitost tvrdnji. U tome je najindikativniji odnos drugih država prema Americi i način na koji ga javno komuniciraju. Svaki put kada procure određena saznanja koja razgolićuju puki klijentilizam i poslušnost prema Americi, vlade i šefovi država se, krajnje nemušto i nespretno, uprežu da dokažu suverenost svojih zemalja.
Ovo se odnosi ne samo na sisteme tajnih zatvora, već na bilo koji segment globalne politike u kojoj Amerika ima neupitnu dominaciju. Tako je po mnogima svemoćna "Čelična Lejdi" Evrope Angela Merkel, kada je bila upitana da komentariše tvrdnju Jozefa Bajdena, demokratskog jastreba Obamine administracije, kako je Amerika naložila Evropi da uvede sankcije Rusiji, reagovala krajnje nespretno i indignirano. Indignacija je više povezana sa osećajem rezigniranosti zemlje koja ne pretenduje samo na nezavisnost već i na liderstvo i lokalnu hegemoniju. U toj nemoći, odnos suverenih država prema Americi svodi se na pitanje kako racionalizovati ili sakriti štokholmsku submisivnost i poslušnosti vlada i javnog mnenja, koji su, recimo, domaćini tajnih zatvora za mučenje.
Nadalje, već je polako zaboravljena afera oko NSA i američkih službi bezbednosti, završena sa ciničnim obećanjem Baraka Obame koleginici Angeli Merkel da više neće biti nadgledana.
To što nastavljaju da nesmetano špijuniraju i nadziru milione građana širom sveta, ostaje sporedna stvar. Američka administracija je priznala i prisluškivanje Ban Ki Muna kao generalnog sekretara UN. Postavlja se pitanje smisla bilo kakve politike, međunarodnog poretka, suverenosti, ako jedna sila može sebi da dozvoli da nadgleda nekoga ko je prvi čovek međunarodne zajednice. Ovo je samo jedan segment nadzora čelnika UN u koji su bile uključene i britanske i australijske službe bezbednosti, kao deo "Five Eye", alijanse anglofonih zemalja koje nadgledaju i razmenjuju obaveštajne informacije.
To što se većina zatvora, antiraketnih štitova, vojnih baza nalaze na evropskoj periferiji i na teritoriji zemalja bivšeg istočnog lagera, govori o samoj prirodi klijentilizma prema Americi. Veći stepen zavisnosti, a to su uglavnom vojno i ekonomski nerazvijenije zemlje, znači i poslušniji odnos prema Americi što je postalo najočiglednije povodom rata u Iraku, kada su vlade zemalja istočnog bloka mahom podržale rat.
Međutim, kao što se vidi iz gore pomenutog, zemlje prvog sveta često nisu ništa manje imune na pritisak američke administracije i njenih agencija. Po nalogu Obaminih službi, suverene zemlje prvog sveta, koji su navodno manji klijenti i poslušnici od zavisnijih zemalja, zaustavljaju avion bolivijskog predsednika pod sumnjom da se u njemu krije američki disident i zviždač Edvard Snouden. Uz to, Nemačka, koja je pod pritiskom javnog mnenja odbila učešće u invaziji na Irak i bila navodna predvodnica antiratnog bloka, u pozadini je pomagala antiiračku koaliciju upravo svojim obaveštajnim radom, pravom na svoj vazdušni prostor i drugim.
Vratimo se na pomenuti izveštaj o sistematskim zlostavljanjima i šta on znači za američko javno mnenje. Naime, u anketi povodom ovog slučaja javno mnenje sa 59 procenata podržava ovu praksu i iskazuje poverenje administraciji. Posle famoznih "Pentagonskih papira", početkom sedamdesetih, koji su otkrili laži i mahinacije države povodom Vijetnamskog rata, otkrića tajnih operacija FBI uperenih protiv svojih građana kroz COINTELPRO, saznanja Church-komiteta o planiranim ubistvima stranih državnika ili pomenuta operacija MKULTRA, stepen poverenja u državne institucije i odobravanje njihovih postupaka može se objasniti jedino strahom. Posle 11. septembra strah je postao stožerno osećanje američkih građana, i to je jedan od najvećih političkih uspeha američkih medija i struktura moći. To ima dugoročne posledice, bez obzira koja je administracija na vlasti.
Pored toga, ono što je takođe aktuelna sličnost sa pomenutima, ljudi iz državnih agencija i administracije uključeni u ove aktivnosti sa istim su prezirom i gnušanjem reagovali na otkrivanje ovih činjenica, pozivajući se na ugrožavanje nacionalne bezbednosti. Poziv nekadašnjih članova Church-komiteta za formiranje nove komisije koja će utvrditi zloupotrebe tajnih službi, pre svega povodom afere Snouden, za sada nailazi na gluve uši. Razlika između istrage Church-komiteta, nekadašnjeg i ovog danas, u tome je da je ovaj prvi imao daleko veći pritisak lokalne javnosti. Zašto? Zato što se tada radilo o uzurpiranju prava pre svega američkih građana, dok se današnje afere, nadgledanja, mučenja i slični odnose pre svega na druge zemlje i vlade.
Ovaj izveštaj pokazuje ono što se već anticipiralo, slutilo i znalo, međutim iznova daleko više razgolićuje kontinuitet brutalne američke politike i želje za dominacijom svetom. Takođe na ovim primerima se najbolje vidi zbog čega tajne službe, civilne i vojne, profitiraju od "classified" doktrine, gde se pod krinkom nacionalne bezbednosti prikrivaju najmračnije radnje. Američka obaveštajna zajednica, koja broji na stotine obaveštajnih, kontraobaveštajnih, bezbednosnih, vojnih i civilnih službi i organizacija, ima na raspolaganju sredstva koja premašuju budžete nekih razvijenih zemalja. To na najočigledniji način, prostom matematikom, ukazuje na karakter i prirodu sile koja pretenduje globalnoj svemoći. Njena vojna premoć nije samo komparativna, već apsolutna prednost.
Kako se postupa sa onima koji otkriju tajne i mračne radnje službi i administracije, najbolje pokazuju primeri Asanža, Snoudena ili Meninga, ljudi koji su otkrili mračne tajne neoimperijalizma. Ugrožena nacionalna bezbednost je stožerni izgovor za stvaranje kriminalne i moralne hajke na zviždače koji nisu doveli u opasnost ničiju bezbednost, već su samo razgolitili perfidne i brutalne radnje pomenutih. I to u ime autentične demokratije i globalne javnosti.
Međutim, atmosfera povećanog straha koja se inducira u javni prostor ilustruje koliko se javnost može desenzibilizovati u odnosu na osnovna ljudska i politička prava. Na taj način gore pomenuti ljudi postaju izdajnici. Oni su na strani neprijatelja Amerike i njene demokratije, koju percipiraju kao gotovo primordijalnu.
Teza nekih analitičara da demokrate unutar američke administracije imaju drugačiji pogled na globalnu politiku, od svojih republikanskih pandana, još čeka dokaze. Unutarpolitički postoje razlike, gde demokrate znaju biti "socijalno osetljiviji", što je ustvari i centralni prigovor neokonzervativaca, i to ne zbog socijalnih davanja kao takvih, već zbog sa tim prouzrokovanog smanjenja vojnog budžeta Pentagona i tzv. obaveštajne zajednice. Aktuelna "velika šahovska tabla" u Ukrajini na najbolji način demonstrira kontinuitet američke globalne hegemonije, koja doseže svoj vrhunac implozijom istočnog lagera.
Unipolarnost i dominacija Amerike kao jedine globalne sile je dugo bio "najvlažniji san" neokonzervativaca unutar najuticajnijih think-tenkova, Pentagona i državne administracije. Od kad je Amerika globalna sila postoji jedna vrsta metapolitike koja održava kontinuitet institucija koje perpetuiraju dominaciju i ekonomsko, vojno, kulturno gospodarenje svetom i ono je nezavisno od toga čija je administracija na vlasti. I jedni i drugi, kao što vidimo, doktrinu "nacionalne bezbednosti" već legendarno interpretiraju najšire moguće, i ona podrazumeva obezbeđivanje hegemonije, intervencionizma, globalne špijunaže, preemptivnog i preventivnog delovanja i druge.
Radi se o globalnoj sili koja se želi predstaviti najdemokratskijom i najprogresivnijom, ubeđenom u misionarski poziv pacifikacije i modernizacije sveta. Međutim, to je država koja u svakom segmentu svog delovanja narušava međunarodne principe koje sama promoviše. Amerika ne priznaje nadležnost Međunarodnog krivičnog suda, kao stuba međunarodnog krivičnog prava, odbija da ratifikuje Kjoto klimatski protokol, koji je stub globalne ekološke politike, ne poštuje sporazum o neproliferaciji i nuklearno razoružavanje i čitav set konvencija vezanih za ljudska prava. Najaktuelnije, nedavno je sabotirala rezoluciju UN o zabrani i kažnjavanju veličanja nacizma i, ponovo, većina zapadnih demokratija dosledno je bila na liniji svog sponzora.
Amerika svojim ponašanjem ne učvršćuje, već narušava i destabilizuje međunarodni poredak. Ona je relativizovala sve međunarodne norme i principe u koje sama deklarativno veruje, dok se svi drugi prilagođavaju njenoj samovolji i političkom voluntarizmu. Ostaje doktrina real-politike i realizma u međunarodnim odnosima, a to je da nacionalni interes prevazilazi bilo kakvo poštovanje međunarodnog poretka. Na taj način se ponašaju i zemlje klijenti, koje dostojanstvo zamenjuju za interes i koliko-toliko blagostanje.
Pored ove afere tajnih mučilišta, afera Snouden i slične pokazuju pravi karakter međunarodne demokratije i pravde. Najnaprednije zemlje, baštinici ljudskih prava, trebali bi da se otimaju oko toga ko će pružiti azil Snoudenu ili Asanžu, umesto što ponizno i diplomatski ćute.
Teško je napisati odmeren, kritički osvrt na politiku administracije SAD, a da on ne izgleda kao klasičan antiamerički traktat ili politički pamflet pisan od strane nekakvog ostrašćenog fundamentaliste ili islamskog klerika.
Međutim, politička praksa Amerike sama sebe piše. Geopolitičko stanje sveta, "Pax Americana" u "američkom veku" ide od benigne bahatosti pa sve do najveće brutalnosti i monstruoznosti. Ako je Vikiliks konačno razgolitio toliko očiglednu aroganciju američke politike, onda konkretne istrage i izveštaji kao što je ovaj do kraja razotkriva njenu monstruoznost.