"Drolje" svih uzrasta, ujedinite se

Naš mali zabiti sokak, na mapi sveta poznat još i pod smešnim imenom "region Zapadnog Balkana", duboko je uznemirila pojava Facebook stranica sa nazivom "Drolje iz osnovne škole" i varijacijama tog naziva. Sadržaj ovih stranica svodi se na fotografije tinejdžerki. Ovde bi sad trebalo naglasiti da je reč o tinejdžerkama u tzv. izazovnim pozama, ali to baš i nije istina, jer je solidan broj devojaka čije su fotografije završile na ovim stranicama obučen, u nimalo seksualizovanim pozama. Ispod tih fotografija, objavljenih bez znanja i dozvole devojaka, prosula se silna frustracija u vidu uvredljivih, nepristojnih i na momente zastrašujućih komentara, u kojima se mogu naći i lični podaci devojaka sa slika.

Prva reakcija medija u regionu bila je, očekivano, senzacionalistička, a uz to je i žestoko promašila gol – u prvom trenutku stranice su proglašene "pedofilskim", da bi se vrlo brzo razotkrilo da je začetnik ovog trenda šesnaestogodišnjak, motivisan osvetom devojčici koja mu se svidela, ali ga je, pogađate – odbila. Od silnih komentara, mišljenja i "mišljenja" Facebook je goreo. Sve te reakcije mogu se podeliti u dve grupe, pa ćemo ovde pokušati da ih tako i klasifikujemo.

1) "Same su krive"

Većina fotografija skinuta je sa Facebook profila tinejdžerki, kao što rekosmo – bez njihovog znanja i dozvole. Međutim, devojke su se same slikale i same okačile fotke na svoje profile na društvenim mrežama. Stoga pobornici ove škole mišljenja smatraju da je sasvim u redu staviti njihove slike u kontekst u kom će biti označene kao "drolje". Dodajmo tome i činjenicu da su uslovi korišćenja Facebooka takvi da sve fotografije koje postavite, automatski postaju vlasništvo ove kompanije. To je zgodno došlo zagovornicima teorije "same su krive" kako bi nas uverili da je u redu devojke označavati "droljama", a njihovo ponašanje kao nemoralno, pogrešno i nešto što treba osuditi.

2) "Znate li vi šta vam deca rade"

Ova grupa dežurnih moralista krivicu (a podrazumeva se da postoji krivica, premda još niko nije objasnio šta su tačno devojke zgrešile), prebacuje sa devojaka na njihove roditelje. Međutim, varate se ako mislite da su ih roditelji naučili kako da se puće i naglašavaju grudi i zadnjicu. Ne, nego roditelji ne vode računa o tome šta im deca rade i kako se ponašaju. Za to vreme mediji, to rodno mesto i izvor sveg bluda i nemorala na ovom svetu, poput grešnog Sokrata, kvare omladinu i nude im druge idole, suprotne od onih koje propisuje... Ne zna se tačno ko, ali neko je sigurno propisao da žena, a naročito devojka, ima biti smerna, uzorna, zakopčana do grla. Argumenti onih koji zastupaju ovaj stav idu na vodenicu naših sirotih balkanskih društava u tranziciji: roditelji rade od jutra do sutra, sastavljaju kraj s krajem i vraćaju kredite, pa ne stižu da se bave rođenom decom.

Gde zapravo prave grešku u rasuđivanju zagovornici ova dva stava? Prvo, objašnjavati pojavu ovakvih stranica na društvenim mrežama okolnostima specifičnim za Balkan, nije baš najtačnije jer je reč o globalnom fenomenu. Na engleskom jeziku, ova pojava označava se kao slut-shaming. Naš jezik nema adekvatan prevod za ovaj termin, no, on označava posramljivanje žena tako što će biti nazivane droljama zbog svog ponašanja. Slut-shaming je stariji od interneta (stariji od starozavetnih knjiga, ako ćemo pošteno), no, sa pojavom interneta i njegove ružne strane, zvane digitalno nasilje, slut-shaming cveta u svim delovima sveta sa stabilnom internet konekcijom.

Amanda Todd bila je normalna petnaestogodišnja devojčica iz Kanade. U oktobru 2012. rešila je da okonča svoj kratki život nakon što je mesecima bila izložena slut-shamingu, jer su se na internetu pojavile njene obnažene slike. Njena sunarodnica Rehtaeh Parsons sa 16 je preživela grupno silovanje. Ali, video i fotografije tog jezivog događaja, koji su potom preplavili društvene mreže, bili su nešto što Rehtaeh nije izdržala. U aprilu prošle godine, sa svega 17 godina, i ona je odlučila da se ubije.

Amanda Todd i Rehtaeh Parsons samo su dva primera, najpoznatiji slučajevi koji su dobili ogromnu pažnju svetskih medija. Ono što njih dve nisu uspele da prežive, svakodnevno doživljavaju milioni devojčica širom sveta.

Vratimo se još jednom na gore navedene "argumente" moralista i primetimo jednu neobičnu pravilnost: nigde, nijednog momenta, ni u jednoj rečenici, ne vidimo da je iko rekao da je za pojavu "drolja" stranica kriv onaj ko ih je napravio. Nigde ni reči o tome da je on uradio nešto pogrešno stotinama, možda i hiljadama devojaka. O sklonosti društva da strože sudi devojčicama, nego dečacima, pisala sam pre nekoliko godina za Vreme. Taj obrazac nimalo se nije promenio, naprotiv, sve je izraženiji.

Jedan glas utehe i možda jedini tekst koji je pogodio suštinu problema koji stoji iza ove svinjarije, napisao je Tonći Kožul na portalu VoxFeminae. Kožul, sasvim normalno, ali nažalost naivno, polazi od pretpostavke da smo naučili da se nosimo sa ženskom seksualnošću.

Ne, nismo. Stranice poput "Drolje iz osnovne škole" i reakcije na njih pokazuju da nismo. Kao novinarka i aktivna korisnica društvenih mreža, usudila sam se da napravim mali eksperiment. Naime, autor jedne od ovih stranica napisao je podugačak post u kom sebe vidi kao sveca sa društvenom misijom moralnog osvešćivanja roditelja i njihovih posrnulih ćerki. Uz to je pozvao sve novinare kojima još uvek nešto nije jasno, da mu postave pitanja na koja će on strpljivo odgovoriti. Pitanja sam postavila javno, u želji da vidim kako ću proći kod ostalih komentatora i da li mehanizmi slut-shaminga zaista funkcionišu po obrascu o kom godinama čitam i proučavam ga. Kao pokusnog kunića upotrebila sam sebe. Nažalost, eksperiment je uspeo, ako pod uspehom mislimo na dobijanje očekivanih rezultata. Četiri pitanja koja sam postavila bila su:

1) Ko si ti da određuješ ko je drolja, a ko nije i šta te se tiče kako se i u kojim pozama slikaju devojčice?

2) Kako te tačno ove devojke ugrožavaju, pa si sebi uzeo za pravo da ih ovako izvrgavaš ruglu? Jesu li ti nešto ukrale, povredile te, oštetile na bilo koji način?

3) Da li si svestan da ovakve stranice dokazano mogu da uzrokuju samoubistvo kod tinejdžerki i da li te bar malo uznemirava što ćeš možda neku od njih nositi na savesti?

4) Zašto te toliko uznemirava ženska seksualnost i želja ovih devojaka da budu seksualno privlačne? Smatraš li to nečim lošim i zašto?

Odgovor nisam dobila, ali su zato svi elementi slut-shaminga bili tu. Od komentara jednog momka da svako normalan smatra žensku seksualnost lošom do zahteva za mojim kompromitujućim fotografijama i uvredama koje me diskvalifikuju kao ljudsko biće. Detalje možete videti na fotografiji u prilogu.

Sreća pa odavno nisam tinejdžerka. Sreća da sam se namerno izložila. Sreća da dovoljno dobro znam prirodu društvenih mreža, pa sam odbila tridesetak zahteva za Facebook prijateljstvo koje sam kasnije dobila od muškaraca raznih uzrasta i zanimanja.

Kako se ovaj problem rešava? Pre svega, moramo da budemo svesni da se on ne može rešiti brzo. Zatim, važno je nazvati stvari pravim imenom – ovakve stranice su izraz govora mržnje, kako je pametno uočio Tonći Kožul. Ali, one su i oblik seksualnog nasilja nad ženama. Možda najvažnije jeste da podjednako i dečake i devojčice učimo da su ljudi, pored svega ostalog, i seksualna bića. Da je seksualnost ljudskost. Da je u redu želeti da budeš privlačna, da svog tela ne treba da se stidiš. Tek kad ih to naučimo, jednom za svagda iskorenićemo užasno uverenje da je za seksualno nasilje kriva žrtva, a ne počinitelj. Da bismo u tome uspeli, prvo moramo da promenimo sebe, odrasle, a ne decu. Pa, nek nam je sa srećom.