"Pa, sami ste to tražili, nemojte da provocirate!"

Mirëdita, ovo je Srbija

Pre svega, Kosovo je počelo da se odvaja onog trenutka kada je širom Jugoslavije odjeknulo: "Niko ne sme da vas bije!".

Nekoliko godina kasnije, 1998. i 1999., pokušano je da se - uz pomoć MUP-a, Vojske Jugoslavije i paravojnih bandi - nasilno pripoji, uz zločinačka vršljanja, uzduž i popreko kosovskih sela i dolina. Način pripajanja je usledio proterivanjem više od 800.000 Albanaca, prema izveštaju "Human Right Watchs". Sve nakon toga je posledica apokalitične katastrofe.

Da čitava ta priča nije odista tužna, sociopatski zaostala i viševekovno unazađena, ova bajka o četvorodnevnom festivalu „Mirëdita, dobar dan!“ u Beogradu bi bila afirmativno edukativna, izuzetno poučna i na momente interesantna. Naprotiv, četiri dana, koliko su ova dešavanja u glavnoj prestonici Republike Srbije trajala, beogradski pašaluk je iznova prebrojavao svoje ljubitelje crnomagijskih obreda uništavanja i razaranja bilo čega što dolazi iz susednih i nadasve neprijateljskih zemalja.

First thing first: ovaj happening, koji se po četvrti put organizirao u Beogradu u lipnju ove godine gospodnje, deluje na poboljšanju, prosto rečeno, srpsko-albanskih odnosa na nekom mikro nivou, odnosno, po zvaničnom saopćenju, na promovisanju kulturne scene Kosova. Još jednom, ne političara, već umetnika.

Of course da su se među mnogobrojnim gostima našli umetnici koji su skupili snage i volje da dođu sa Kosova u Beograd, ali na čitavu tu svetlu točku u međuljudskim odnosima mladih, starih i, ako se sme reći, normalnih ljudi, baca se govnjiva mrlja nacionalističkih hordi of death&destruction.

KO-SO-VO je pored Srbije, pored Srbije, pored Srbije...

I bilo je to već nekako očekivano da će se sve to tako suludo izdešavati. Nažalost, od četiri dana, koliko je fešta trajala, tri su bila pod doslovnom opsadom manijačkih kolona zgubidana i životno neprihvaćenih luđaka. Ali, before all that, nezvanični prequel festivala, bio je (ne)očekivani eksces na Fakultetu političkih nauka, gde je prekinuta uvodna reč - na organizovanoj tribini „Ženski sud: Feministički pristup pravde“, pod okriljem „Žena u crnom“ - barjaktarenjem megalomanske narikalice „Oj, Kosovo, Kosovo“, ali, pošto je anti-srpska publika unutar sale ćutećki posmatrala tu paranormalnu pojavu na jednom tobože uglednom, beogradskom fakultetu, razgaljene karakondžule su nastavile svojim patriotskim putem da izlaze napolje.

Nastavak žarišta, srpske trube koja se sa Kosova više ne čuje, preneo se na ovaj festivalčić, koji je, ni kriv, ni dužan, nastradao zbog ličnih frustracija mlađanih razljućenih babuna, unutar usijane prestonice, ponosne nam i evropske Srbije.

Ta unesrećena tribina, medijski napumpana retrogradnim pritiscima, bez osude ili bilo kakve reči bilo kojih zvaničnika, predstavljena je javnosti kao „pobeda mladih nad domaćim izdajnicima“. U duhu hardcore srbovanja, osnažena omladina nastavila je da hipnotisano terevenči i verbalno siluje prisutne na festivalu.

Dakle, pod svetosavskim zavetom, nemanjićkim stegom i pravoslavnim blagoslovom, inkvizicijska formacija „Zavetnici“, na čelu sa arhaično monaškom starletom Milicom Zavetnicom, pokušavala je da na umereno patriotski način iskaže svoje nezadovoljstvo prema organizatorima, učesnicima i svima onima koji, bože moj, ne misle kao oni, ne dišu kao oni, ne krste se kao oni i ne kunu kao oni.

Poput iskvarene i zarđale ploče, radili su ono što su najbolje znali: postavljali su pitanja na nekom drevnom jeziku koji niko nije razumio; bacali volšebne kletve, veštičije čini i paganske kreštavice; hteli da igraju oko vatre, da prebrojavaju mrtve, da žrtvuju jarca bogu Perunu, da dozivaju cara Lazara, Miloša Obilića i devet braće Jugovića, i da ove iz Inicijative mladih za ljudska prava pretvaraju u bubašvabe, žabe i guske.

Pored njih, zasluženu ulogu u dodolanju za ratnohuškačkom retorikom pridružila se parašizofrena formacija „Alternativa“ koja se, u svom izuzetno širokom performansu ispred Doma omladine Beograda, pokazala kao jedna odlično organizovana grupacija otačasvetnih boraca za „srpsko pitanje“.

U svojoj mađioničarskoj predstavi položili su kojekakve štandove sa replikama oružja, seksualnom konotacijom ovaca, prodajom teških opijata i ljudskih organa, sve pod, kao, uperenim prstom na OVK (Oslobodilačka vojska Kosova). Uz gromoglasni apaluz oduševljene publike, ljudska obličja, sa fantomkama na glavi, su se uljudno poklonila i vratila u svoje pećinice odakle su i došla.

Ispred ulaza se moglo načuti: „Delije su više uradile za Kosovo, nego što je bilo ko drugi to mogao učiniti“.

Već trećeg dana, ispred CZKD-a (Centar za kulturnu dekontaminaciju), skupila se raja, da još jedared odbrani čast „srbske“ kolevke tisućugodišnjeg srbijanskog rajha, u koji je trebalo da stigne bivša predsednica Kosova Atifete Jahjaga, ali, zbog svega što je prethodilo - nije.

Sa sve transparentima, džokerima u rukavu, magičnim štapićima za vađenje čistosrpskih zečeva iz kosovskih šešira,  ta osiona i raspaljena nejač, sa ponekim otrcanim i dežurnim starcima, pokušavala je da nagrne na kapiju, koju je čuvala narodna milicija i, jednom za svagda, proćera domaće izdajnike i strane plaćenike iz velikosrpske metropole.

Ali, ne lezi vraže, milicija je, ipak, bila na strani Soroševih agentura, stoga nije davala sledbenicima velikaša sa Lazareve večere, da se obračunaju sa svojim viševekovnim dušmanima.

Poneki odvažniji se provukao kroz rešetke, preskočio ogradu i rodoljubivo pokušao da prekine tribinu gde se promovisala isključivo anti-srpska, anti-civilizacijska i anti-pravoslavna kultura.

„Nisu Srbi silovali 20.000 Albanki, kao što će ovde da govore“, mlatarao je šešeljevskim kažiprstom zacrveneli, očiju raskolačenih dotični Miloš Stojković, nakon što su ga izbacili. „Srbi su prve i poslednje žrtve! I zato, da im kažemo ovde: KO-SO-VO je srce Srbije, srce Srbije...“

Nakon strahovitog urlikanja, Miloša su, pred mojim očima, dva predstavnika reda i mira u civilnoj odori legitimisala, na šta se on pravdao da je samo branio srpstvo untura.

„Hej, opusti se, ovo je samo formalnost, razumemo te“, tapšao ga je, uz osmeh, po ramenu, jedan od njih dvojice.

Minut tišine za pičketine

Medijski, laboratorijski horror naslovi su nezamislivi u normalnim zemljama, ako ih je uopšte u ovom belosvetskom ludilu i ostalo. Ali, ako se već u leadu teksta navodi, da se debate i tribine o silovanim ženama u ratu svrstavaju u kategoriju „provokacije“, prikazuje samo odraz ovdašnjeg psihopatskog rezonovanja bilo čega, ili podilaženje monstruznoj naravi prosečnog umobolnika. A pod time se ne misli samo na tabloidna čudovišta, već na tobože ozbiljne listove u kojima se već u naslovu postavlja pitanje da li je uopće ovaj festival bio provokacija ili ne.

Kako ono kažu, prošao Vaskrs, prošli sveti dani, ali tišina na sve ovo i dalje traje. Pored čitave ove sprdačine o spektakularnom dijapazonu freakova i sablasti, jedna stvar zabrinjava. Dobro, ne zabrinjava, već samo prikazuje jedan poprilično dubok društveni ambis histerije, ali i političke, državne i institucionalne nemoći da jasno razgraniči i odvoji žito od kukolja.

Pored toga što je javnost navikla da se državni zvaničnici tradicionalno po pitanju ovakvih, kako to obožavaju neki mediji da nazovu, „provokacija“ ne odazivaju, ne oglašavaju i ne izjašnjavaju, izostanak komentara opozicije, ma bilo kakvog, je, ako ništa drugo, kukavički. Sva ta građanska i pristojna Srbija, sva ta anti-vučićevska i anti-partokratijska elita, kao i sva ta naizgled demokratsko-liberalna protivnička aparatura Srpskoj naprednoj stranci, nije reč rekla povodom ovog dešavanja.

Laički gledano, odgovor se može odmah uočiti. Na svakoj vesti povodom tog festivala, njegovog promovisanja i njegovog pojedinačnog dešavanja, mogu se pronaći salve, potoci, brda i planine osuđujućih komentara, ali ne prema protivnicima tog događaja, već, čik pogodite, prema organizatorima i ostalim učesnicima toga. Komentari sa pregršt lajkova se kreću od onog najblažeg: „Pa, sami ste to tražili, nemojte da provocirate“, pa sve do pretnje da bi ih trebalo silovati, klati i zakopavati žive. Jedan mi je najviše odvukao pažnje na izuzetno kvalitetnom medijskom portalu: „Ja jesam za promene, za normalnu i pristojnu Srbiju, ne mogu više da gledam ove bivše radikalske gadove, ali, sve-sve, sa Šiptarima sigurno ne!“

Očigledno je da su kalkulacije tobožnjih, velikih opozicionih lidera bili da bi ovo trebalo prećutati. Jedino je, istini za volju, Liberalno demokratska partija dala malu osudu, da bi trebalo „sankcionisati ekstremističke ispade“.

Ako je cela vajna, slobodarska, anti-režimska, pristojna i kulturna opozicija mogla ujedinjeno da šetucka sa svojim pristalicama na dan kada je Gospodar Prstenova polagao zakletvu u Skupštini Srbije, onda je mogla barem jednu reč da kaže i da ohrabri one, pre svega, mlade ljude koji su se sukobljavali sa nagomilanom ruljom mračne prošlosti, da ima valjda ovde neke nade za nečim – ali nije.

Tako da, neka ostane zabeležno, pa da ih jednog dana priupitam, kada sve ovo prođe - kada sjaše Kurta, a uzjaše Murta - gde ste, braćo-opozicinari, bili kada je, usred Beograda, četiri dana, pred vašim nosinama, u vašoj pristojnoj i građanskoj Srbiji – grmelo, sve do Kosova?