Dok pristojna, ponosna i isfrustrirana Srbija oprezno hoda po minskom Kosovo Polju, šturo pazeći da neka zaostala “pašteta” ne eksplodira, drevna radikalska pošast, kao i “nova evropska desnica”, ritualno skakuću, pozivaju na kuku i motiku, posežu za Lazarevom zakletvom, prete da će izdajnici završiti na lomači i da se Kosovo mora braniti krvlju Foto: Heartmybackpack.com
Ovih dana mi kroz anksiozno preznojavanje o Vučićevom najavljenom septembarskom dijalogu - kada će sve viđenije srpske glavešine sesti za čaršijski astal i raspredati o tome šta da više radimo sa tom hiljadugodišnjom kolevkom srbijanske povijesti - prolaze mi žmarci od beskrajno licemernih reči jednog glumca, a i, uzgred, potpredsednika Demokratske stranke, kako u Prustovom upitniku, na pitanje "šta mu je oličenje patnje", odgovara, da mu je to "svako srpsko dete rođeno na Kosovu".
Dakako da je Vučićev otvoreni poziv u “fake taxi”, da se tobože razgovetno povede polemika o “kosovskom pitanju”, u stvari, sipanje vrelog pire krompira u gaće učesnika, pa tko duže izdrži cupkajući.
Dok, sa jedne strane, veličanstvena, pristojna, ponosna i isfrustrirana Srbija oprezno hoda po minskom Kosovo Polju, šturo pazeći da neka zaostala “pašteta” ne eksplodira, slepo jureći za vučićevskim retorikama, odgovorima, monolozima i govorima, pronalazeći sve šupljine, otvore, frakture i rascepe u njegovim rečima; sa druge, drevna radikalska pošast, kao i “nova evropska desnica”, ritualno skakuću, dodolaju, pozivaju na kuku i motiku, po svojim konferencijskim dvorima, posežu za Lazarevom zakletvom, prete da će izdajnici završiti na lomači i da se Kosovo mora braniti krvlju.
Jedina neosporiva činjenica je da će kulminacija adolescentne isfrustriranosti - zbog kosovske, zagorele k’o tiganj, apstinencije - dostići final level u tom orgazmičnom unutrašnjem dijalogu Srba sa Srbima oko Srba.
Već je evidentno da krugdvojkaška histerija neće voditi bilo kakav dijalog sa zločestm avetinjama nacionalističkih čarobnjaka - stoga ostaje kmetskoj, pasivnoj i najvažnijoj javnosti da suludo učestvuje u najvećem reality programu u kojem će, po tko zna koji put, velepoznata srpska autodestrukcija doći do melodramičnog zaključka o tome kako se ne može, bože moj, ni oko čega dogovoriti, pa ni oko tog famoznog Kosova.
Sigurno je da će opoziciji, kao i vlasti, kada - u trenucima fanatične uspaljenosti - dođu do perverzne "crvene linije" nelagodosti - biti potrebna "safe word", jer, zna se, još od vajkada, Kosovo je oduvek bilo kinky fantazija za ovdašnje igrače, koliko god oni bili dobri u tome. Nije, ipak, svako spreman da se nosi sa svim tim kosovskim rekvizitima i metohijskim spravama.
Opet, takođe je važno da su crkvena zvona, na pravoslavnoj parohiji nebeske Srbije, rekla da je Kosovo neotuđiva teritorija. Nakon njihovih izgovorenih reči, Srbija konačno može mirno da zahrče, jer je i njihova “black jeep” konjica milozvučno radosna, da, po tko zna koji put, blagosilja puške srbijanske omladine, drži parastose nad njihovim grobovima i da mantija sa kandilima pored tenkovskih cevi. Pored njih, SANU (Srpska akademija nauka i umetnosti) se bojažljivo sklanja u stranu, jer, kao što vrapci znaju, njihov eho je bio najzaslužniji za odbranu srBstva na svim ćoškovima ondašnje države.
Sa svih strana, očekivanih i neočekivanih, stižu upozorenja, dižu se uzbune, oštre se Facebook mačevi i Twitter koplja, zbog navodnih zamki, navlakuša i klopki oko odgovornosti za “kosovsko pitanje”, koje će faraonsko polubožanstvo sa vrha državne piramide, uz pomoć propagandnih hokus-pokus trikova, prebaciti na nejaka pleća opozicionih pobunjenika, kada njegov Death Star bude lansirao raketu prema Evropi na kojoj urezano piše: “Priznajemo!”.
“Kosovo klizi ka nezavisnosti”, izjavio je bivši, dva puta izglasani, vizionar, Boris Tadić. Ali, zaboravlja se - dok je narod isečeni DS mrkao na nos, ubrizgavao u glasačku venu i zgutavao kroz biračko ždrelo – da su mu oni kroz prašinu bacali "I Kosovo i Evropu"; a ondak dođe 2008, Kosovës postade republika; zatim stigne prelomna 2012, Demokrate otputovaše na smetlište povijesti, a na gvozdeni presto zasednu izmutirani narodnjaci; a Kosovo k’o Kosovo, i dan-danas, ostade taboo tema, koje niko ne može Miloševiću da oprosti, pa čak ni oni tobože najbliži, što na vreme, sunce mu njegovo, nije rešio, nego ostavio “nama” da se sa njime bakćemo.
Pa zbog toga, ovih dana, na virtuelnu deponiju, pristižu raznorazna proročanstva, vizije i nagađanja kojekakvih nekrunisanih mesija, čitača misli i novinarskih vračeva, koji će metafizički, transcendentno i volšebno preneti neukom narodu šta to Darth Vučić zamišlja u svojoj prezidencijalnoj glavi. Zato, dok budno Oko Vučićevo sa vrha Andrićevog venca posmatra panični žamor opozicionog reda džedaja, ostaje nam da čekamo jos jednu uzbudljivu sezonu na jesen, koja će, nadajmo se, ipak, ispuniti svačija erotska iščekivnja, dajbože, poslednjeg kosovskog ciklusa.
Na kraju krajeva, i ovo da se ne zaboravi, od tih opozicionarskih saplemenika, niko nije reč rekao, kada su, u prestonici Srbije, pre samo dva meseca, četiri dana zaredom, desničarski trolovi, goblini i drekavci, uporno navaljivali na festival “Mirëdita, dobar dan!”, na kojem nije bilo reči o politici, već o promociji kosovske savremene kulture - niko od njih nije poslao barem jedno saopštenje podrške; niko se nije pojavio; niko se nije oglasio, ma, ni pokušao – jer, jednostavno rečeno, nije im to ulazilo u kalkulaciju političkih poena.
A sada, kada je AV uleteo u igru, the game is changing. Stoga, neka i ovde ostane zabeležno, pa da ih jednog dana priupitam, kada sve ovo prođe - kada sjaše Kurta, a uzjaše Murta - gde ste, braćo-opozicionari, bili kada je, usred Beograda, četiri dana, pred vašim nosinama, u vašoj pristojnoj i građanskoj Srbiji – grmelo, sve do Kosova?