I tako delimo ti mi vodu i 'lebac, vrućina mozak da provri, kad odande ide polako Yugo 45 bordo boje, unutra otac, majka, a na zadnjem sicu devojčica od svojih 10 godina i mrtva baba. Živi bledi kao kreč, baba zelena i modra kao čivit
Donosimo dvije crtice iz Oluje, obje zapisane s "one", druge strane. Autor prve je bivši novinar B92 Aleksandar Vasović, a druge Vesna Almog, u to vrijeme slobodna novinarka. Njihova svjedočanstva su, na žalost, aktualna i danas, s obzirom ni tzv. liberalni intelektualci, poput kolumniste Index.hr-a Gorana Vojkovića, nisu u stanju razmišljati izvan unaprijed zadane matrice "nas" i "njih", kamoli shvatiti svu strahotu rata koja za sobom vuče ne samo vojnike, nego i u puno većem broju civile. (Goran Borković)
Kad su ono bežali Srbi nakon Oluje, odemo džumle sa beogradskim taksistima (ne sećam se datuma) da odnesemo humanitarnu pomoć (skupljao ondašnji B92) na (recimo) prelaz Batrovci ili Trbušnica-Šepak, jer je otuda dolazila neka kolona koja je išla autoputem preko Hrvatske.
I tako delimo ti mi vodu i 'lebac, vrućina mozak da provri, kad odande ide polako Yugo 45 bordo boje, unutra otac, majka, a na zadnjem sicu devojčica od svojih 10 godina i mrtva baba.
Živi bledi kao kreč, baba zelena i modra kao čivit.
Umrla je dva dana ranije, pa su je umotali u ćebad i neki kao najlon da ne smrdi mnogo. Rekli su da nisu smeli da stanu i sahrane babu, pa nek posedi u autu do Srbije.
Posle su došli grobari, stavili mrca u sanduk i odneli.
Par dana potom, odemo u železničarsko selo Kusadak jer je tamo na nekom slepom koloseku navodno bila cela kompozicija puna izbeglica koje su se pobunile zato što su ondašnje vlasti htele da ih pošalju na Kosovo.
Dok smo stigli, voz je već otišao na jug.
Klupoderi što piju pivo pred zadrugom su nam rekli da je policija izmlatila neke izbeglice, a sve zajedno ih zatvorila u voz i nije im dva dana dala napolje, čak ni za vodu.
Klupoderi su još rekli da su u zlo doba oni u vozu počeli da zapomažu i ištu vodu, pa su se neki meštani odvažili i odneli im malo.
***
Dočekala sam ja te nesrećnike na stanici u Kosovu Polju...
Nekoliko kompozicija spolja zaključanih. Istina, vozovi su bili više klase nego oni kojima su drugi neki nesrećnici transportovani pedesetak godina ranije na mesto konačnog rešenja. Zora, a kroz prozore jauk ljudi.
"Vratite nas Tuđmanu da nas on pobije, doveli ste šiptarima meso za klanje", "Pomozite, majka mi umire"...
Sem nas iz francuske Antene2 i gustih redova policije nikoga nije bilo. Neki policajci su plakali. ja sam tih dana stalno plakala...
I kada sam u Sremskoj Mitrovici gledala starine u ukopnim nošnjama kako namerno prestaju da žive ... Leže na podu sportske sale kao u sanduk da su legli, prekrste ruke, pogled im izbledi i duša ode.
I kada sam gledala kako im "braća" na prelazu u Rači prodaju sendviče (dva parčeta hleba i salamčina između) za 5 maraka. Po iste pare nude kokakolu, kažu nestalo vode.
Plakala sam i kada je na moje oči borac RSK prosuo sebi mozak po ženi, detetu i traktoru u koji se pretvorio njegov život.