Danas kad plačem svaki dan

Tekst je pisan 2019. godine kada je Albaniju pogodio zemljotres i kada su se desila rušenja koja su delimično ili potpuno mogla biti sprečena poštovanjem seizmičkih propisa. Od tada su teški zemljotresi pogodili Hrvatsku i mnoge druge zemlje i doneli nova uništenja. Razorni zemljotresi u Turskoj i Siriji su doneli nova razaranja i ljudske žrtve. Naravno, ne mogu se u potpunosti izbeći ogromne štete i tragedije, ali nauka radi svakoga dana na tome da čovek pobedi prirodne katastrofe. Arhitektura nije svemoguća, ali ne smemo je odbaciti kao šansu nauke da živimo sigurnije. (Autorica je završila Arhitektonski fakultet)

Završila sam Arhitektonske tehnologije - to je moglo bi se reći “konstruktivni smer” po starom i to ne iz neke posebne ljubavi prema megastrukturama nego iz čiste ambicije da radim samo velike projekte. Tu sam se naravno patila sa matematikom i ako vas nekad u životu muči jednačina sa dve nepoznate setite se da smo mi na entry level časovima statike radili 8 jednačina sa 8 nepoznatih što bi odgovaralo recimo jednoj jednostavnoj konstrukciji sa 8 oslonaca. Fantastične zgrade koje ste viđali po kanalima kablovske, naravno sadrže eksponencijalno veći broj jednačina - toliko da smo na kraju koristili računare kako bismo proračunali kompleksne sile u svakom osloncu razbarušeno projektovanih talasastih pokrivača ili minimalne debljine kablova koji nose naše neverovatno kreativne krovove i slično. To više nisu bili grafikoni koji liče na ono što ste crtali na fizici to su bila polja u raznim bojama koja najviše podsećaju na snimke MR mozga ili neke apstraktne stvari.

Ljudi u Srbiji vole da kažu kako mi na fakultetima učimo nepotrebna znanja. Ne bih se sa tim složila - mi smo učili prava i naučna znanja - a jedno od njih je seizmički koeficijent u odnosu na seizmičku zonu koji nama kao autorkama omogućava da koliko god bile kreativne ipak uradimo konstrukcije koje će na zemljotresu plesati ali se nikada neće srušiti. Dok se u Jugoslaviji gradilo po principima nauke - nicale su zgrade koje su sigurne i u kojima bih ja i danas živela. Danas, međutim, ne da mi učimo na fakultetu znanja koja su nepotrebna, nego je nauka do te mere prezrena u društvu, samim prisustvom i društvenim statusom ljudi koji ne znaju ništa ni o čemu - da neobrazovani ljudi obrazovane smatraju dosadnim, preopširnim i suvišnim.

Meni nije bilo lako da se odreknem nečega što me je teralo da noću ne spavam, da učim višu matematiku, spremam se iz statike ili betonskih konstrukcija u slobodno vreme, da preko 72 sata radim bez prestanka, nije mi bilo lako da napustim svoj san, pogledam se u ogledalo i priznam sebi da nikada ni jedna prelepa zgrada neće nositi moje ime. Ta odluka nije doneta na prečac niti iz hira. Možda je to najsličnije razvodu sa čovekom koji je bio moja najveća ljubav od treće godine srednje škole - jer su nam se razišli putevi.

Ali sećam se dana kada sam shvatila da neću više nikada da radim čak ni da sanjam da radim ništa, kada sam iskoračila elegantno iz svih neprospavanih noći, znanja koja nemam gde da upotrebim i ideja koje nikog ne zanimaju. To se desilo posle jednog odlaska na gradilište javnog objekta, na kom sam čitala projekat nepoznatog autora koji ne ume da podesi ni program u kome radi pa ima kote sa četiri decimale, priučenog čoveka koji samo mirno radi svoj posao za 300e koliko je tad bilo “normalno” da neko ponudi arhitekti i “nije mu bila potrebna nacrtna geometrija” ali ne zna ni Pitagorinu teoremu (gradivo 4. razreda OŠ) i ne razume da je nacrtao nosače koji stoje pod uglom i duži su od svoje horizontalne projekcije. Greška tog čoveka koji na poziciji arhitekte samo radi svoj posao umnožena je na grešku onih koji naručuju i onih koji prave mašinske elemente, na gradilište je stiglo i krenulo u montažu više od dvadeset krovnih nosača koji su prekratki da premoste raspon, kako o tome niko nije mislio jer svako radi svoj posao problem se slomio na radnicima koji montiraju jer oni nisu mogli da obave svoj posao pa su slučaj prijavili. Zatim se neko dosetio mudro i preduzimljivo da nosače “dopuni” odnosno da čelične profile produži odnosno zavari odnosno da nekoliko metara do oslonca napravi ono što se u statici zove nepokretni zglob koji svakako nije isto što i neprekinuti nosač. Za one koji statiku nisu učili, pogotovo ne noću kada ti se rastapaju boje, to ne znači apsolutno ništa - ali recimo da nepokretni zgob menja statiku nosača poput mesta na kome je noga pukla i ponovo srasla - na tom mestu jača je nego ikad ali izložena jednakoj sili raspoređenoj po celom nosaču (kao što je sneg) noga će pući neposredno pre ili neposredno posle preloma zbog toga što novi zglob deformiše statiku nosača i stvara nove momente sile na nosaču nepromenjene geometrije (koga briga šta je moment sile to je nepotrebno znanje koje učiš samo za ocenu ali ti posle uopšte ne treba). Da ne dužim radnici su zakrpili nosače, montirali ih i svi su bili srećni.

Iako je to po pravilima bajke divan kraj u kome su krov pokrili, nosače zagladili i opšili nekim lepim i novim materijalom - otišla sam kući potpuno sjebana i tu noć nisam spavala jer sam mislila o nekom zemljotresu koji će iskidati nosače krova i složiti ceo krov na ljude. Mislila sam o tome da sam mogla da kažem nešto, da idem gradilištem noseći one papire koje sam samo slučajno videla i govorim “ljudi ova zgrada će se možda srušiti!!!” dok mi svi govore “ma šta ti je mala, to je čelik vidi ovo” važno kuckajući po ogromnim krovnim nosačima. Gde počinje znanje tu prestaje zdrava “seljačka” logika, kad gledaju zemljotres ljudi misle na boga a arhitekte i statičari razmišljaju o koeficijentima (koji će nam kurac koeficijenti) o čvrstim vezama, zglobovima ili geometrijama nosača.

Ljudi zovu magijom ono što ne razumeju ako je lepo a sudbinom ako je ružno. Posle te noći kada sam sanjala da se krov koji sam videla a nisam mogla da prijavim jer ja tom gradilištu na kome nema nikoga ko zna statiku nisam ništa, znala sam da neću biti arhitekta. Samo zato što želim da se naspavam, ne želim da vodim bitke po gradilištima, ne želim da kvarim dilove starijim i pametnijim sa sto životnih škola, onima koji znaju biznis i razumeju se u gradnju. Ne želim da delim radno mesto sa onima koji su učili samo ono što je potrebno, praktična znanja koja ne uključuju matematiku, onima kojima matematika nikad nije išla ali znaju kako da zarade pare. Jednom sam oćutala, i nisam želela život u kome ću da ćutim i trpim očigledne gluposti i šta više opasne gluposti. Ne želim da se osećam postiđeno zbog znanja koje je okarakterisano kao dosadno glupo ili nepotrebno od onih koji to znanje nemaju ali još gore - nisu ni svesni za šta je ono tačno važno, onih koji otvorenih usta gledaju emisije o zgradama i dive se čovekovoj moći magiji nebodera dok istovremeno ponižavaju štrebere i hvale se kako su prepisivali na matematici. Shvatila sam da to nije moja borba. I divim se kolegama, posebno koleginicama koji te borbe biju svaki dan - ceo dan.

Ali ako me pitate za savet - nikad ne bih živela niti bih dala novac za stan u bilo kojoj zgradi nastaloj pre pedesetih i posle osamdesetih. Nikada ne bih gledala pločice, prozore ili ogradu na stepeništu, gledala bih pozicije betonskih jezgara, planove evakuacije, serklaže i neke ružne i glupe reči, potpuno nepotrebna znanja koja me muče jer nemam smisla za realnost niti za novac. Mrzim nove zgrade koje niču oko mene, mrzim jer nisam učestvovala u njihovoj gradnji, mrzim što ih je radio neko ko samo radi svoj posao, ko nije mogao da uradi ništa, neko ko radi neprijavljen za malu platu ko ćuti i veže konja gde mu gazda kaže, a gazda zna da mi učimo potpuno nepotrebne stvari na fakultetima i on je jedan od onih ko na fakultetu nije naučio ništa, sve zna iz života iz iskustva, mrzim nove zgrade jer u njima vidim nove zgrade koje se uz katastrofalni prasak slažu kao domine, vidim klizišta koja se otvaraju i tako te odvratne prizore uništenja koje se verovatno nikad neće desiti. Ali nikad se ne zna. Verovatno samo “previše razmišljam” i “nemam smisla za biznis”.

Nisam se plašila zemljotresa, plašila sam se ljudske gluposti i bezobrazluka. Sada se plašim i zemljotresa jer je glupost ipak neuništiva za razliku od betonske konstrukcije.