Protestno ćutimo protiv fantoma koji plivaju u mulju našeg siromaštva, znajući da je svako od nas potkupljiv onoliko koliko mu glasno krče creva
U trenutku dok nastaje ovaj tekst, nekoliko stotina građana Beograda stoji na Brankovom mostu. Stoje i ćute. Tom mrtvom tišinom, tim nemuštim stajanjem, oni daju podršku Bojanu Jovanoviću, koji je prethodnih petnaest dana na istom tom mostu stajao sam. Bojanovog sina Luku (21) u noći 25. jula na Brankovom mostu usmrtio je još uvek nepoznati vozač. Luka i trojica njegovih drugova našli su se na mostu jer im se automobil pokvario. Stali su, uredno obeležili mesto trouglom, ali bahati vozač zakucao se u njih i pokosio ih, ne zaustavivši se.
Pijani vozači širom sveta svakodnevno ubiju ko zna koliko nesrećnih ljudi. Šta je u ovom slučaju tako neobično? Zašto je tišina ovih nekoliko stotina građana koji evo, baš sad stoje na Brankovom mostu tako glasna i tako upozoravajuća? Luku je pregazio automobil „mini-kuper“, kakvih u Beogradu ima jedva dvadesetak. Vozaču je od siline udara otpao jedan retrovizor koji je ostao na mestu nesreće. Brankov most do poslednjeg pedlja pokriven je kamerama za nadzor. Beogradska policija, međutim, već sedamnaest dana ne uspeva da pronađe Lukinog ubicu.
Iste noći kada je Luka Jovanović nastradao, u mestu Bajmok kod Subotice, nestala je petnaestogodišnja Tijana Jurić. Tijana je nestala gotovo bez traga. Kraj puta gde je poslednji put viđena nađena je samo jedna njena patika i jedan veštački nokat. Svega desetak dana trebalo je srpskoj policiji da pronađe mesara iz Surčina Dragana Đurića, koji je devojčicu napastvovao, ugušio i potom zakopao na đubrištu. Đurić je na Tijanu slučajno nabasao i odabrao je za žrtvu. Nikakva druga veza među njima dvojima nije postojala. Otuda je jasno da je otkriven samo zahvaljujući sposobnoj i efikasnoj policiji.
Zašto onda ista ta policija nije u stanju da nađe Lukinog ubicu koji je snimljen kamerom za nadzor, a ostavio je i fizičke tragove, i koji vozi automobil kakav se retko viđa u čitavoj Srbiji, a ne samo u Beogradu.
Osnovana je slutnja da se odgovor na to pitanje krije baš u marki automobila i njegovoj vrednosti. U opštepoznatom uverenju da takve automobile voze samo moćnici lično ili njihova deca. U činjenici da Srbija i ne zna ko su joj moćnici, da su oni uvek nekakve senke, ne ljudi iz senke, nego senke lično. Ljudi bez lica, imena i biografija, kojima se ne zna poreklo imovine. Fantomi sa debelim vezama u policiji, tužilaštvu, u kabinetima. Fantomi koji plivaju u mulju našeg siromaštva, znajući da je svako od nas potkupljiv onoliko koliko mu glasno krče creva.
Zato oni ljudi koji upravo sada stoje i ćute na Brankovom mostu, ne ćute samo u znak podrške Bojanu Jovanoviću. Njihovo ćutanje vrišti naglas u ime celog društva. U ime pregaženog Luke, u ime svakog građanina kome je sistem izjeden korupcijom i alavošću naneta nepravda, u ime svakog medija koji je iz straha prećutao vest o Lukinoj smrti i o činjenici da ubica nije pronađen, u ime svakog policajca, svakoga u lancu odgovornosti čije je ljudsko dostojanstvo dovoljno izjedeno i satrveno, da je u stanju da pruži ruku i uzme mito. Ta njihova tišina glasno govori da im je sve jasno, da znaju i da vide. Da su im odavno iz ruku izbijeni i oruđe i snaga kojom bi se mogli suprotstaviti trulom sistemu, ali da još uvek mogu da makar da stanu i da ćute. Makar da stoje i da smetaju.
Srbija je zemlja u kojoj je u poslednje dve godine umrla svaka relevantna kritika sistema. To je logičan sled u zemlji u kojoj se sistem svede na samo jednog čoveka, koji se zbog iole oštre kritike vređa, boluje i pati. Srbija je zemlja čiji građani već dve godine žive od nade i praznih obećanja, začinjenih izneverenim očekivanjima. Ipak, jedno su izneverena očekivanja u vezi sa platom, penzijom ili poslom. Na tu vrstu izneveravanja građani su odavno navikli. Sada je reč o elementarnom zadovoljenju pravde. Ne o socijalnoj pravdi, ne o pravednoj preraspodeli sredstava, već o najosnovnijoj pravdi, onoj koja je nastala onog dana kad su se pojedinci udružili u ono što se zove društvo, baš da bi sačuvali gole živote. Ona tišina sa Brankovog mosta zapravo je ista tišina u kojoj živimo već dve godine. A i najglasniji urlik počinje iz mrtve tišine.