Vanredno je stanje i naravno da nam je sve vanredno Foto: HINA/ Velimir ILIĆ
Nisu neki dani za smejanje, ali juče me je, dragi čitaoci, zaista razgalio jedan tvit:
"Maksi. Stojimo u redu. Cigančići u papučama. Jedna gospođa umotala celu glavu u zavoje ko Tutankamon. Ja imam rukavice, al' mi levi palac slobodno zeva, bez maske. Nas može da spasi samo ako se korona sažali kad vidi kakvi smo."
Možda se ne bih toliko smejala da nisam u Kragujevcu gde povremeno moram da izađem iz kuće, u nabavku za dve "glavne mete ovog napada", kako reče predsednik za penzionere. Mete su mi sad zatvorene u kući, povremeno ih pustimo da se izjure po dvorištu, ali generalno, zloupotrebljavaju situaciju, planduju i izvoljevaju.
Izađem tako juče iz kuće, krenem u lov na grejpfrut, neki specijalni keks i još nekoliko stvari koje ove moje mete u životu nisu htele da jedu, a sad im baš to hitno treba. Oću da se smrznem, ali lakše mi da obučem jaknu od lažne kože i posle je prebrišem, nego da mislim da li mi se korona uvukla u kaput. Na rukama mi rukavice za farbanje kose. Taksista stavio one žute za pranje sudova. Potežemo sprej-boce asepsola jedno na drugo ko kod OK Korala, da vidimo ko je brži na obaraču. Ostatak puta ogovaramo gastarbajtere jer ne sede kod kuće.
Napolju, stvarno, na sebe navuko ko šta ima. Rukavice za zavarivanje, skijaške rukavivce, kese za zamrzivač… Maski nema, žene vezale ešarpe preko usta, nekoliko njih pelene, peškire, ali retko ko bez ičega. Kod banke, dve žene se sreću, grle se i ljube, mi uzvišena bića gledamo ih s prezirom. U centru grada, u bašti kafića, četiri junaka zbili glave oko jednog stola, čuju se prolaznici kako cokću, ali ova četvorica krupni, niko ne sme ništa da im kaže.
Ispred apoteke red, ali svi drže rastojanje, ulaze jedan po jedan, apotekarica šizi jer unutra sme da nas bude čak troje. Pojavljuje se policajac, nešto me pita, gledam na sat, pa pobogu, tek je 3 popodne, šta hode ovaj… Pita me da li apoteka ima maske. Idi, čoveče, s milim bogom…
Vanredno je stanje i naravno da nam je sve vanredno. Meni je najvanrednija, međutim, naprasna uviđavnost i ljubaznost mojih sugrađana. To ti kaže gde ima rukavica, gde možda stignu maske sutra popodne, to ti da kroj za masku u kućnoj izradi, pa pita šta da radi jer nigde nema alkohola, kad kreneš ka jednoj apoteci kaže ti da maski nema, da ne ulaziš bez veze, on već pitao… Maše ti u odlasku rukom, a na ruci ona kesa od dva dinara.
Mnogo smo jadni i mnogo ništa nemamo. Dohvatili smo šta smo stigli da se zaštitimo. Šijemo maske od jastučnica i delimo uputstva za šivenje po internetu, svi smo postali hemičari pa računamo koliko domestosa sme u vodu, a da se ne potrujemo. Stvarno, nas korona kad vidi, ima da se sažali.
Objavljeno na portalu beogradskog tjednika Vreme