Zašto sve to? To što odgovora još nema manje me brine nego to što mi izgleda da to pitanje niko i ne postavlja Foto: Peter Denton (VICE Srbija)
Odlično se sećam Vukovara. Bio je to ne samo moj prvi „pravi" novinarski zadatak (dotad sam se uglavnom bavio kulturnim temama), nego i prvi neposredni susret sa ratom i užasima koje on donosi. Upravo stoga sam i danas, četvrt veka kasnije, u stanju da prizovem slike onoga što me je tamo dočekalo. Te su mi slike mesecima kasnije svake noći dolazile u san. To je postepeno prestalo, ali nisu se izgubile – još su tu ispod površine, netaknute.
Jedna od tih slika je prvi leš koji sam video.
Bio je to muškarac, neodređenih godina jer je ležao licem nadole u gustom slavonskom blatu, sa tragovima gusenica preko leđa. Verovatno je već danima bio tu, na sred puta, toliko spljošten da je više ličio na kaljavu figuru od kartona nego na ljudsko biće. Posle sam ih video mnogo više: dok borbe nisu okončale, niko se nije trudio da ih sklanja, a kamoli sahranjuje. Neke su načele svinje koje su slobodno lutale selima u potrazi za hranom.
Najviše leševa – i to je najviše što sam ih ikad video odjednom – bilo je ispred vukovarske bolnice. Pošto nije bilo struje za frižidere u mrtvačnici, a podrum je služio kao sklonište, preminule su jednostavno ostavljali tamo, jedan do drugog kao cepanice. Nisu mogli da ih sahrane zbog neprestanih minobacačkih napada i snajpera. Kada je Vukovar „oslobođen", srpska državna televizija je slikala to dvorište uz obrazloženje da se radi o srpskim civilima koje su ubile ustaše. Besramno falsifikovanje istorije, koje traje i danas, počelo je da hvata zamah.
Jedna od najružnijih epizoda propagandnog rata, koji se vodio paralelno sa onim pravim, je priča o četrdeset vukovarskih beba. Agencija Rojters je objavila, citirajući neimenovane očevice, da je u jednom vukovarskom obdaništu nađeno četrdeset beba koje su ustaše zaklale i zapakovale u plastične kese za đubre. Svi mi novinari koji smo se u tom trenutku zadesili na terenu dali smo se u potragu za tim bebama. Dva dana smo ih tražili i nismo ih našli, jer nikada nisu postojale – priču je podmetnuo lokalni dopisnik iz Beograda, verovatno po nečijem zadatku, a Rojters je, kad se to ustanovilo morao da je povuče i izvini se klijentima. Bilo je, međutim, kasno, jer je priča već bila plasirana u mnoštvo medija, tako da neki i dan-danas veruju da su vukovarske bebe postojale.
Živi su bili gori od mrtvih, i definitivno opasniji. Nakon što je otpor prestao, u grad su nagrnule pijane razularene gomile rezervista i dobrovoljaca čiji su odredi nosili imena grabljivih životinja i koje niko nije ni pokušavao da kontroliše. Grad, to jest ono što je ostalo od njega, bio im je prepušten na milost i nemilost, zajedno sa civilima koji su se u njemu zatekli. Pljačkali su i ubijali ljude po kućama i na ulicama; bilo je i grupnih silovanja. Bili su pijani ne samo od alkohola, nego i od krvi, i novinari su morali dobro da paze da i sami ne postanu žrtve. Sećam se jednog „borca" koji je od oružja imao samo mačetu napravljenu od naoštrenog gibnja za kamion. „Gde ti je puška?", pitao sam ga. „Ne treba mi", rekao je, ne bez ponosa. „Radim na ladno".
Jedan od najbizarnijih prizora koji mi se urezao u pamćenje je grupa vojnika koji su, nakon što su provalili u butik sportske opreme, preko blatnjavih uniformi navukli snežno bele teniske majice marke „Fred Peri" i vozali se tako bornim kolima po gradu. Imali su i kačkete i reklamne balone koje su okačili na vozilo. Izgledalo je da se ludo zabavljaju.
Jedna od priča koje nikada nisam napisao je priča o Mariji, čije sam puno ime zaboravio. Nju smo upoznali kada nas je komandant dobrovoljačkog odreda koga smo intervjuisali, odveo do kuće u kojoj je odseo da nam dokaže da ne mrzi Hrvate. Tamo smo zatekli Mariju, bledu tamnokosu ženu od dvadeset i nešto godina, njenog nepokretnog oca i hendikepiranog brata (majku je ubila granata). Komandant je objasnio da ih je zaštitio od svojih saboraca „jer su dobri ljudi, iako su Hrvati". Ona je uglavnom ćutala, pognute glave, i na njegov podsticaj potvrđivala sve što je govorio. Bilo je očigledno da je nasmrt uplašena.
Iz fragmenata razgovora, a i zahvaljujući tome što je komandant na par minuta izašao i ostavio nas nasamo sa njom, pomolila se cela priča. Komandant je Mariju zaista zaštitio kada su njegovi ljudi upali u kuću i hteli da je siluju, ali ta zaštita je imala cenu: zadržao ju je za sebe kao seksualnu robinju i da mu kuva i pere dok se on šepuri po razorenom gradu svojim junaštvom. Ona zbog brata i oca nije mogla da pobegne, jer bi u tom slučaju sigurno bili ubijeni; potpuno je zavisila od milosti komandanta. Najviše sam bio zaprepašćen što taj je taj čovek, koji je negde u Srbiji verovatno imao sopstvenu porodicu, istinski verovao da je učinio dobro delo i pokazao svoju plemenitost.
Bilo je jasno da ta priča nije smela da bude objavljena, makar sa zamaskiranom lokacijom i izmenjenim imenima, jer bi to ugrozilo živote svih umešanih, uključujući verovatno i „milosrdnog" komandanta koji bi mogao biti likvidiran zato što se pravio važan pred novinarima. Stoga sam uradio jedino što sam mogao: odneo sam Marijino puno ime i adresu u UNHCR i dao ga osobi za koju sam verovao da će znati kako da postupi. Naknadno sam čuo da su svi uspešno evakuisani u Kanadu.
Nakon nekoliko dana divljanja raznih paravojski, u grad su konačno ušli niški padobranci: glatko obrijani, u urednim uniformama, bili su u oštrom kontrastu sa pijanim, razdrljenim „oslobodiocima". Oni su putem megafona pozivali ljude koji su se još skrivali po kućama i podrumima, da izađu i polože oružje ako ga imaju, uz obećanje da im se ništa neće desiti. Ubrzo su počeli da izlaze: bledi, izmučeni muškarci, žene i deca, od kojih neki tri meseca nisu smeli da izađu iz podruma osim ponekad noću po vodu, zbog neprestanog bombardovanja i snajpera. Vojnici su zaista bili korektni, davali su im kese sa vodom, hlebom i konzervama. Neki su imali puške, uglavnom lovačke, koje su bacali na gomilu. Sećam se kako se jedna žena izdrala na vojnika koji ju je nudio hranu. „Kuću ste mi srušili, grad ste srušili, ceo život ste mi uništili, a sad me šaljete ko zna gde", vikala je. „Idite do crnog vraga i ti i tvoja konzerva!". Kad je ušla u autobus, mladić iza nje je zbunjeno pitao vojnika: „Šta ću s ovom konzervom kad niste dali otvarače?".
To je bilo pre dvadeset pet godina, a Vukovar je u međuvremenu postao ono što je danas: grad koji je za zvaničnu Hrvatsku simbol otpora protiv srpskog agresora i poprište domoljubnih komemoracija, a za ljude koji u njemu žive sumorno mesto u kome nema budućnosti i odakle svako beži čim mu se ukaže prilika. Odavno tamo nisam bio, i nisam siguran da želim da ikada ponovo dođem.
Ali kad sam bio u Vukovaru, za vreme i posle rata, neprekidno mi je prolazilo kroz glavu je da bi neko morao da odgovara zbog onog što je tom gradu urađeno. I zaista, neki jesu odgovarali, pred haškim i drugim sudovima, ali većina se izvukla. Pukovnika Veselina Šljivančanina, koji je izveo dvesta i kusur pacijenata iz Vukovarske bolnice i predao ih ubicama na Ovčari, ponekad viđam na beogradskim ulicama; odslužio je malo više od šest godina zatvora i sada uživa u penziji. Mediji o njemu pišu retko, ali uvek pozitivno.
Dobro, ljudska pravda je nesavršena, a ono što se zove sudska istina je uvek samo deo priče. Srbi i Hrvati su oko Vukovara izgradili svoje narative, jedni o junačkoj borbi protiv ustaša, drugi o herojskoj odbrani od jugočetničke agresije. Ni u jednom od ta dva narativa, međutim, nema odgovora na pitanje: zašto? Zašto je ovaj prelepi gradić na Dunavu, koji se dičio baroknom arhitekturom i etničkom raznovrsnošću, u kome su do rata složno živeli Hrvati, Srbi, Mađari, Rumuni, Slovaci, Rusini, Čerkezi, Romi i mnogi drugi, morao biti sravnjen sa zemljom? Za to nema nikakvog vojnog opravdanja, jer je bio strateški nebitan; ako je cilj bio zaštita ugroženih Srba, može se sa sigurnošću reći da je veliki broj njih stradao od granata i četničkih bandi, koje pljačkajući i ubijajući nisu pravili mnogo razlike između srpskih i hrvatskih civila; a ako se radilo o dobrom starom otimanju teritorije, ni to nije uspelo, jer je Vukovar danas tamo gde je i bio do 1991. – u Hrvatskoj.
Dakle, zašto? To što odgovora još nema manje me brine nego to što mi izgleda da to pitanje niko i ne postavlja.
Tekst je objavljen na portalu VICE Srbija