Veliki izdavači napravili su mi uslugu odbijajući objaviti moju knjigu, kaže Gocić, dobitnik NIN-ove nagrade Foto: Zlatko Pranjić
Ovo je prvi intervju srpskog pisca, novinara i esejista Gorana Gocića, dobitnika NIN- ove nagrade za najbolji roman godine, za neke hrvatske medije. Gocić je jubilarni, 60. dobitnik srpske književne nagrade i to za svoj debitantski roman "Tai" u kojem se njegov junak na turističkom putovanju u Tajland zaljubi u tamošnju prostitutku.
Gorana Gocića upoznao sam u Beogradu, u januaru, nekoliko dana nakon što je dobio nagradu. Neposredno prije našeg susreta u restoranu Opera na Obilićevom vencu napravio sam shoping po knjižarama u Knez Mihajlovoj. U Zepterovoj knjižari sam kupioi "Tai", roman u izdanju Geopoetike. Dok je starija gospođa knjižničarka onim laserskim pištoljem skenirala bar kodove s kupljenih knjiga, zadržala se na Gocićevoj.
"Ajoj što je on bio zgodan, da samo znate", obratila mi se spontano.
"Tko?", pitao sam zbunjeno.
"Pa Gocić. Divan je bio", kazala mi je romantična starija gospođa knjižničarka.
"Malo ga je vrijeme nagrizlo, malo se i popunio", drukao sam novo Gocićevo stanje.
"Znam, al ja ga, eto, pamtim kao jako zgodnog i lepog. I baš mi je drago što je dobio nagradu."
Nekih pola sata nakon, u "Operi", Gocić se, u stolcu nasuprot mome, smijao toj zgodi. Pričali smo mnogo o Tajlandu i jako malo o Beogradu.
Pisci u Srbiji najčešće pišu povijesne romane; slijede suvremenici čiji su protagonisti kamijevski otuđenici, frustrirani i nerealizirani, nesposobni za postizanje ljubavi. Vi ste napisali roman čiji se junak zaljubio do ušiju. Potpuno ste otvorili zaljubljenu dušu. Rečeno balkanskim rječnikom: "Vaš junak cmizdri ko p...". Pa da nastavimo u istom tonu: "Koji mu je k..., kako mu se to dogodilo"?
Ovo me podseća na anegdotu koju je pripovedao George Best. Neki obožavalac se domogao njegove hotelske sobe gde je zatekao fudbalera u blaženom stanju opijenosti, na krevetu je razgolićena ležala mis sveta, na natkasni kofer pun keša. Ovaj ga sažaljivim tonom zapita: "Gospodine Best, kad vam je pošlo nizbrdo?" Dakle, zavisni smo od vlastite perspektive. S junakom romana "Tai" je sve u redu, on proguta koju knedlu, nije baš sve kako je naumio, ali on ostavlja kuknjavu za sobom i pobeđuje taj ljigavi tranzicijski bluz. Pre bih se zamislio nad sudbinama brojnih gubitnika tranzicije koji caruju srpskom i hrvatskom literaturom (kako tvrde kritičari, u srpskoj produkciji iz 2013, to su mahom žene). Zašto svi oni cmizdre do k…. i dalje, i šta im se dogodilo da toliko pop…. . No nemojmo više koristiti balkanski rečnik, ljutiće se gospodin župnik.
Za to otkrivanje ljubavi morao je potegnuti na Tajland. Nije mu se to na takav način moglo dogoditi u Londonu ili Beogradu, gdje je živio i bavio se novinarstvom?
Istina, ja sam bio taj koji je živeo u Beogradu i Londonu i bavio se novinarstvom, a ne moj junak. Naravno da se „Tai“ mogao odigrati na drugom i lepšem terenu – ali ne bi li to bila sasvim druga priča? Naravno, mogao se neki samozadovoljni i situirani novinar, doktor ili pravnik koji se zove Lari Tompson zaljubiti u neku lepu, dobro odgojenu i situiranu devojku svoje klase, boje kože, okruženja, veroispovesti i nacije, i onda bi se oni, posle prevladavanja par manjih prepreka, i uzeli. Filozofija telenovela i ljubića jeste bežanje od velikih tema i bitnih sukoba, to nije nikako l'amour fou, tragedija, ludilo, spasenje ili bitno saznanje junaka, već nameštena sentimentalnost i konvencionalnost. Baviti se literaturom, pak, jeste viši i zahtevniji poziv.
Junak je vaš alter ego. Inspiraciju za roman dobili ste prilikom svog putovanja Indokinom. Po što ste onamo išli? Kriza srednjih godina?
Imao sam krizu srednjih godina poodavno, oko svoje tridesete. Naredno podvlačenje crte je oko šezdesete, bar tako stariji tvrde. Destinaciju za svoje potonje putovanje sam izabrao kako učitelji zena preporučuju – gotovo nasumično. Lepota egzistencije je upravo njena nepredvidljivost. Ljudi koji pokušavaju da sve unapred isplaniraju žive u zabludi. Srećom, sreća bar povremeno prati hrabre, a iznenađenja umeju da budu ne samo pozitivna, već da donesu isceljenje, čak prosvetljenje i spasenje strpljivom i odvažnom kandidatu.
Roman vam tematski korespondira s romanom "Platforma" velike francuske književne zvijezde Michelea Houellebecqa. Za našeg prvog susreta ste mi rekli da taj roman uopće niste čitali i da nije utjecao na vaš odabir teme i na vaše likove. Jeste li u međuvremenu pročitali "Platformu"?
Nisam. Pročitao sam jedan Houellebecqov roman i nije me bog zna kako inspirisao da nastavim tim putem.
Houellebecq je zapravo veliki kritičar 68'. Iz tog razdoblja potječe njegova frustracija koja je rezultirala konfliktom s njegovom majkom koju optužuje da mu je uskratila dobar dio majčinske pažnje zbog sebične posvećenosti svojim šezdesetosmaškim užicima. Je li Tajland ipak nastavak 68'? Svijet seksualne revolucije i svega onoga što se rodilo u Parizu 68'?
Tajland je, bar je moj utisak takav, učinio seksualno oslobađanje izlišnim, jer tamo, izgleda, nije bilo ni potiskivanja, ni diskriminacije zasnovane na polnom principu, onako kako ih mi znamo iz hrišćanske, krivicom opterećene Evrope. U Tajlandu su sve međupolne varijacije zastupljene u veselom i neobaveznom galimatijasu, bez osude, krivice i moraliziranja. Možda je to razlog što mi iz Evrope ovu vrstu slobode povezujemo sa nama bliskim asocijacijama, kao što su nakratko ostvareni ideali 1968, ali to je projekcija koja nema mnogo veze sa samim Tajlandom i Tajlanđanima, već s nama, Evropljanima. Mi se u Tajlandu i Indokini raskusuravamo sa samim sobom i vlastitim senkama, kao što su se Amerikanci raskusuravali s baukom komunizma u Indokini.
Michealov Micheal je ostao bez ljubavi jer je njegova Valerie poginula u terorističkom napadu. Vaš junak se zaljubljuje u barsku prostitutku i nudi joj izlaz iz života u kojem živi. Zašto je njihova ljubav ipak nemoguća?
Junak romana "Tai" nudi izlaz ženi koja je samosvesnija od njega, koja je čak vrednije i moralnije ljudsko biće od njega, koja taj izlaz niti traži, niti joj je potreban. Naprotiv, ta žena njega isceljuje, njega spasava, njemu ukazuje na izlaz iz krize, iz dilema. Takva ljubav ne deluje nemoguće. Ona, istina, deluje da je bremenita teškoćama, ali ne i sasvim van domašaja. Te istočno-zapadne ljubavi, pune nesporazuma i ćorsokaka, kao što su pripovesti o Karmen ili o Ćo Ćo San, u literaturi mahom tragično propadaju, ali u životu umeju da uspeju. Jedan moj prijatelj živi s Tajlanđankom. Znam još nekoliko primera, takoreći, s pozitivnim ishodom. Nisu svi trapavi, neuki i skloni iluzijama kao moj junak.
Mijenja li na Tajlandu zapad više istok ili obratno?
Na individualnom nivou, menjati svet, a naročito tradiciji i običajima sklonu Aziju, jeste uglavnom histerična zapadna fantazija. Bolje je trpeti pozitivni uticaj Istoka, poput junaka romana "Tai". Nekolicini ljudi je ipak pošlo za rukom da promene prvo Aziju, a potom i svet iz korena – oni se zovu Mao, Buda i Gandi. Pozapadnjačiti istočnjačke despotije je takođe nemoguća misija, ukoliko sami despoti nisu zainteresovani za to. Amerikanci su u Tajlandu zatekli monarha koji je mario za njih, njihove vrednosti i njihove potrebe. Kralj Bhumibol Adulyadej je čak i rođen u SAD i jedini je monarh koji ima američki pasoš. Iako je na vlast došao tek par godina posle Tita, on i danas sedi na prestolu i vuče konce – i to putem progresa. Drugde u Indokini to nije slučaj.
Jedna slika Tajlanda su debeli, bogati i bahati zapadnjaci koji se ondje ponašaju kao nekakvi suvremeni apsoluti koji jeftino kupuju užitke. Personalni imperijalizam, nazovimo to tako. Kako to domicilno stanovništvo podnosi?
Pa stanovništvo to podnosi kako želi i kako mora, motivisani značajnim deviznim prilivom i uz pozamašnu dozu budističkog stoicizma. Paradoks je da kad odemo u Tajland, najviše nam smetaju debeli, bogati i bahati Zapadnjaci koji jeftino kupuju užitke, ali smognemo li snage da se pogledamo u ogledalo, tamo ćemo zateći takođe ugojene, dobrostojeće i bahate Zapadnjake u potrazi za pristupačnim užicima. Ne znam zašto smo jedni drugima tako nepodnošljivi i odvratni, valjda iz sebičluka: svako želi Tajland samo za sebe i svoje kaprice.
Planirate li novi odlazak u Indokinu; razmišljate li možda ondje ostati živjeti?
Pre ili kasnije vratiću se tamo ali ne s toliko velikim ambicijama. Želja čije bi me ispunjenje zadovoljilo za početak je da se preselim u neki tiši i pristojniji kraj Beograda. No nekad uhvatim sebe kako čeznem za tropskom klimom, jednostavnom garderobom i prevozom mopedima, ali čovek uvek čezne za nečim. Ta je bolest neizlečiva.
Ovo je vaš prvi roman i odmah ste njime pokupili dvije nagrade. No, rukopis vam je prvo bio odbijen. Kako ste se tada osjećali i jeste li sumnjali u svoj rukopis?
Nisam nikad sumnjao u svoj rukopis, njegovo ispisivanje je pratilo ekstatično osećanje i jedna posebna milost. Ono u šta sam sumnjao jeste sluh izdavača za takav rukopis, koji je, kako ste primetili, atipičan za srpsku književnu scenu. Ta razlika, koja je i moja najveća prednost, me je istovremeno i plašila.
Ista izdavačka kuća (riječ je o Laguni) je prije dvije godine odbila i rukopis Slobodana Tišme, koji je, kao i vi ove godine, našao drugog izdavača i na kraju isto dobio NIN-ovu nagradu. O čemu je riječ? Nekomercijalnost književnosti? Kriza izdvaštva ili kriza književnosti u Srbiji?
Izdavaštvo nije u krizi, naprotiv, to je jedna od zdravijih proizvodnih grana u Srbiji, s privatnim preduzetništvom i zdravom konkurencijom. U tako maloj zemlji tiraži dostižu i do 600.000 primeraka, broj objavljenih publikacija je oko 2500, dok je romana sve više, 2013. godine ih je bilo preko 180.
Po meni je dobar znak ako pisci prvih romana, obojica u poodmaklim godinama, koje je odbila neka velika izdavačka kuća, dobiju na koncu visoke književne nagrade i steknu publicitet i čitaoce. To znači da nije sve tako predvidivo, tako namešteno i tako podložno jednostavnim industrijskim recepturama. Ne odlučuju, dakle, baš o svemu neki neuki urednici i srećom postoje nezavisni i hrabri žiriji koji će stati iza malih izdavača i neafirmisanih autora, ako u njima prepoznaju vrednost. A kad odbiju da štampaju pisce poput Tišme i mene, velike kuće nam zapravo čine uslugu, jer bi se tamo najverovatnije utopili među voditeljke, manekenke, kuvare, velike brojeve i male literarne ambicije. Što se mene tiče, išao sam dvaput u "Lagunu" i više neću. Mislim da je "Geopoetika" apsolutno idealan izdavač za štivo kakvo sam imao i kakvo ću imati da ponudim.
Vaš junak je na Tajlandu učio i o razgradnji ega. Ego Aleksandra Vučića je silno jak. Kako doživljavate tog političara u kojeg Srbija danas mesijanski vjeruje?
Eto, isteklo je standardnih dva i po minuta za kulturu, pa hitro prelazimo na ozbiljnije teme. Svaka tebi čast brajko na romanu, na putovanjima, na nagradama, ali ipak daj ti nama Vučića... Hajde dobro. Osnova Vučićevog uspeha nije njegovo mesijanstvo – i on i Nikolić zapravo deluju trapavo na tim pozicijama – već akutna korumpiranost i inertnost prethodnog režima. Vučić je slamka za koju se uhvatilo biračko telo poverovavši u platformu o reformama. Istina, ponajbolji Vučićev reformator Radulović, čije su ideje i mere imale najviše smisla, prvi je smenjen. Pitanje je želi li Vučič zaista reformu ili, kao i njegovi prethodnici, samo govori biračkom telu ono što želi da čuje.
Mediji u Francuskoj su predsjednika Francois Hollanda raskrinkali u ljubavnoj aferi. Holland je prijetio tužbama, tvrdeći da je to njegova privatna stvar, no mediji se nisu povukli? U Srbiji pak ni jedan od brojnih tabloidnih medija nije objavio ništa o Vučićevom vjenčanju. Kako je ta tabloidna cenzura moguća? I da se malo vratimo na Hollandea, a da vi odgovorite kao stručnjak za medije. Je li imao pravo na privatnost?
Što se mene tiče, sad govorim kao birač, a ne teoretičar medija, ideja da šef neke države treba da bude uzoran u svakom pogledu pripada antičkom svetu. Eto vi ste u Hrvatskoj imali Sanadera, a mi ovde Tadića, uglađene, artikulisane i lepo obučene političare, gotovo modelirane prema ukusu prosečne čitateljke ljubića. Ali politički izbori nisu za mistera ili za muškarca godine. Tako nastaje tipična malograđanska idila, kad je na površini sve doterano, savršeno i gladac, ali za njihovih mandata imamo jadac – propadoše države, urušiše se institucije, odliše se milijarde iz državne kase u privatne džepove. Treba obrnuti stvar: ako je ekonomska politika zdrava, onda me ne interesuje da li premijer ima ljubavnicu ili ljubavnika, da li šepa, muca, ili je razrok, da li ima 150 kila i ne zna da veže pertle i kravatu. Ako nekog političara opozicija ruši na osnovu seks skandala, to je verovatno znak da nešto radi kako treba.