Čovek koji je izašao na crtu

Uvek me duboko potrese koliko dve susedne zemlje koje dele isti jezik i dobar deo kulture, te imaju pristup tzv. regionalnim medijima – malo znaju jedne o drugima. Hoću da verujem kako to ne znači da jedni druge ne zanimamo, samo smo svi preplavljeni haosima u svojim dvorištima, pa nemamo kad da se pitamo za zdravlje i šta se radi u komšiluku.

Mi u komšiluku smo, hvala na pitanju, stabilno loše. Evo, čekaju nas predsednički izbori 2. aprila. Aleksandar Vučić se, onako svemoguć i sveprisutan, i na njima kandidovao. Kandidovalo se još deset ljudi, pa sad ovaj ide okolo i kukumavči kako je deset na jednoga. No, svi znamo da je jedino uplašen od Saše Jankovića, čoveka o kome se u Hrvatskoj malo zna.

Pa, hajde da vam objasnim ko je i da nekako probam da dočaram zašto je, u ovdašnjim ludilima i histerijama, važan takav kakav je. O biografskim podacima ćemo kasnije. Na početku je bitno razumeti kako je došlo do njegove kandidature za predsednika i kako je uopšte postao omiljena ličnost tzv. građanske opozicije u Srbiji.

Godine 2007, Srbija je preuzela obavezu da formira instituciju Zaštitnika građana, to jest, ombudsmana. Janković je na ovu funkciju izabran u junu iste godine. Reizabran je u avgustu 2012, za još jedan, petogodišnji mandat.

Sve do 2014. čitava kancelarija Zaštitnika građana mirno i pedantno radila je svoj posao: reagovala na pritužbe građana i terala institucije da poštuju zakone i građanska prava. Iako mu politički protivnici spočitavaju kako deset godina ništa nije radio, to je lako demantovati: ljudi kojima je kancelarija pomogla broje se hiljadama, a o radu Zaštitnika građana svedoče javno dostupni godišnji izveštaji iz svih zamislivih oblasti ljudskih prava.

Bilo je, naravno, varnica između Zaštitnika i raznih institucija, državnih tela, delova Vlade Srbije koji nisu baš uvek bili voljni da poštuju zakon. No, ništa od toga nije bilo bogznakako eksplozivno ni strašno.

E, onda je 2015. došlo do „detonacije“ koja je, uprkos svim toksičnim materijama koje šire beogradski tabloidi, i dalje daleko najjezivija hajka protiv jednog čoveka.

Slučaj premijerovog brata

Dana 28. septembra 2014, kad je u Beogradu održana Parada ponosa, došlo je do incidenta u kom su učestvovala braća premijera Vučića i gradonačelnika Beograda Siniše Malog. Andrej Vučić i Predrag Mali pokušali su da probiju kordon Žandarmerije koja je obezbeđivala Paradu ponosa.

Iz nepoznatih razloga, njih dvojica su se pojavili u pratnji dvojice pripadnika jedinice vojne policije, poznatije kao „kobre“. „Kobre“ inače obezbeđuju najviše državne funkcionere, ali ne i njihovu braću, pa je do današnjeg dana ostalo nepoznato otkud oni tu.

Uglavnom, pripadnici „kobri“ pokušali su da probiju kordon Žandarmerije, došlo je do tuče, postoji snimak na kom se vidi da Andrej Vučić šutira jednog žandarma, ali zvanična verzija srpskih vlasti do dana današnjeg glasi da je Andrej Vučić fizički napadnut.

Osam pripadnika Žandarmerije je suspendovano i protiv njih se vodi sudski spor u Višem sudu u Beogradu. Terete se za fizički napad na Andreja Vučića i Predraga Malog, ali i za napad na vojno lice u obavljanju službene dužnosti, zlostavljanje i mučenje.

Međutim, Zaštitnik građana učinio je nešto drugo početkom 2015. Svestan da, po zakonu, „kobre“ nisu imale nikakvu „službenu dužnost“ da budu tu, podneo je prijave protiv dvojice pripadnika ove jedinice. Zatim je obavestio tužilaštvo da je Vojno-bezbednosna agencija (VBA) oduzela snimke video-nadzora iz lokala u okolini i razgovarala sa svedocima događaja pre policajaca.

Zaštitnik građana pokrenuo je postupak kontrole zbog kršenja ljudskih prava brutalnom i prekomernom upotrebom sile, koja je javno prikazana na snimcima Televizije N1 i delovima snimka koji je načinio službeni snimatelj Žandarmerije. Janković je utvrdio da u policijskim spisima stoji da su četvorica civilno obučenih lica pre prikazane brutalnosti odbila da poslušaju usmena naređenja, pokušala da probiju kordon, vređala žandare, pretili im i fizički se sukobili s njima. To stoji ne samo u izjavama svih policajaca s lica mesta već je navedeno kao činjenica u odlukama kojima su pripadnici Žandarmerije udaljeni s posla.

Ipak, policija je po nalogu tužilaštva podnela krivične prijave samo protiv svojih pripadnika. Uprkos zakonskoj obavezi, VBA i Ministarstvo odbrane odbili su da zaštitniku građana dostave podatke o ovom slučaju.

Afera „pištolj“

Od tog momenta Saša Janković postaje meta napada, koji i danas traju, a mučni su za prepričavanje.

Počelo je direktnim verbalnim napadima minsitra policije na Jankovića.

Onda je iz neke fascikle izvučena jedna stara, jeziva epizoda iz života Saše Jankovića. Dok je još bio student prava, u stanu Jankovićevog oca, pištoljem Jankovićevog oca, Jankovićev prijatelj Predrag Gojković oduzeo je sebi život.

To je pokazala istraga.

U trenutku kad se sve dogodilo, Janković nije bio u stanu (otrčao je do prodavnice). Na ruci su mu pronađene barutne čestice, jer je, kako je tokom istrage objasnio, pomilovao prijatelja po glavi.

Ništa u toj istrazi koja je vođena pre više od dve decenije nije ukazivalo na Jankovićevu umešanost u smrt prijatelja.

Ni 2015. kada je slučaj dospeo u medije, tužilaštvo nije reagovalo, jer nije bilo nikakvih novih dokaza. Pa ipak, vodeći srpski ultra-režimski tabloid „Informer“ čitavih godinu dana držao je na naslovnoj strani ponudu o novčanoj nagradi za svakoga ko im dostavi dokaze da je Janković ubica. Televizija „Pink“, najgledanija u Srbiji, svakodnevno je podgrevala ovu temu i insinuirala da nije reč o samoubistvu.

Najmučnije je bilo na Twitteru gde je Janković veoma aktivan. Horde pristalica Vučićeve Srpske napredne stranke, inače zadužene za organizovane napade na pojedince, mesecima su Jankovića zatrpavali optužbama da je ubica, prozivkama da „izađe i kaže istinu“.

Ovde ne pričamo o grupici ljudi, već o hiljadama Twitter naloga, što mogu i lično da potvrdim jer na svojoj blok-listi imam više od 2000 naloga, upravo da bih se zaštitila od napada. Zamislite se u Jankovićevoj koži: svakog dana, po nekoliko puta dnevno, sa više hiljada naloga na Twitteru stižu mu optužbe, prozivke i uvrede. Nadenuli su mu nadimak „Sale Prangija“. Nakon objašnjenja otkud mu barutne čestice na ruci smislili su ogavnu pošalicu „Dabogda te Sale Prangija pomazio po glavi“.

O intenzitetu i odvratnosti kampanje protiv Jankovića možda najbolje svedoči činjenica da su povodom napada na njega reagovali OEBS, Evropska komisija i Amnesty International. Svi su kao izvor hajke prepoznali provladine medije i pristalice SNS-a.

Šta je za to vreme radio Janković? Pa, svoj posao. Na uvrede, kletve i budalaštine nije odgovarao. Tabloidima nije davao izjave. O tragediji svog prijatelja progovorio je svega nekoliko puta, govoreći kako je to jedan bolan događaj iz njegove mladosti i pokazujući poštovanje za bol Gojkovićevih roditelja.

Na samom vrhuncu hajke na njega, vodila sam tribinu o besplatnoj pravnoj pomoći, na kojoj je učestvovala Jankovićeva zamenica. Pitala sam je kako se sve što se događa odražava na rad Zaštitnika i da li im je teže nego ranije. Odgovor je bio iznenađujuć – čitava afera je zapravo poboljšala rad kancelarije, jer je veliki publicitet doveo do toga da se još više građana javlja zato što su im povređena neka prava.

Savamala

Pre gotovo godinu dana, 24. aprila 2016. u Srbiji su održani vanredni parlamentarni izbori. U izbornoj noći, ljudi maskirani fantomkama i naoružani palicama, upali su u beogradsku Savamalu, deo grada gde se već uveliko zida „Beograd na vodi“, najmilije čedo srpske vlasti, rođeno iz ljubavi sa arapskim investitorima, koji baš i nisu investitori, nego kreditori, ali to je druga i duga priča.

Fantomi su priterali uz neki zid slučajne prolaznike i oduzeli im mobilne telefone. Onda su plastičnim lisicama vezali čuvara jedne od zgrada, dovezli bagere i porušili čitavu Hercegovačku ulicu.

Prolaznici koje nisu primetili, pokušavali su da pozovu policiju, policija ih je preusmeravala na Komunalnu policiju, Komunalna ih upućivala na regularnu policiju, i tako u krug. Iz transkripata telefonskih razgovora policijskih dispečerki i njihovih nadređenih, jasno je da je policija imala naređenje da ne reaguje.

Kakve to veze ima sa Sašom Jankovićem? Pa, da on nije tražio i dobio te transkripte, ovdašnja javnost još uvek ne bi znala da je neko u noći između 24. i 25. aprila 2016. godine na jednom delu teritorije države Srbije suspendovao Ustav i zakone, protivpravno zadržavao građane, a jednog čak i lišio slobode. Mislim na vezanog čuvara. Taj čovek je, inače, mesec dana kasnije preminuo. Nema dokaza da je njegova smrt povezana sa ovim događajem, ali ima dokaza da su tabloidi potrčali da napišu kako je bio – alkoholičar.

Beskompromisno insistiranje ombudsmana Jankovića da se slučaj „Savamala“ hitno istraži i reši, te da se počinioci pronađu i privedu pravdi, kamen je temeljac njegovoj predsedničkoj kandidaturi. Sva je prilika da su ljudi koji ga podržavaju u njemu prepoznali nekoga ko izgara za obnovu i očuvanje institucija, poštovanje zakona i, sve u svemu, prava građana.

Doduše, da su vlastodršci u Srbiji bili pametniji, možda Jankoviću ne bi ni palo na pamet da se kandiduje za predsednika. Optuživali su ga da zloupotrebljava funkciju ombudsmana za političke aktivnosti i „opoziciono delovanje“. Važno je reći da ova optužba nije izrečena jednom, već je postala mantra svakoga iz SNS-a i okolnih partija, poniznih političkih analitičara, režimskih tabloida i drugih zaljubljenika u Aleksandra Vučića. U tom smislu, ne bi me čudilo da su upravo oni motivisali Jankovića da uđe u politiku i kandiduje se za predsednika.

Kandidatura

Nameru da se kandiduje obelodanio je pre raspisivanja izbora. Tome je prethodio „Apel 100“, to jest dokument koji je potpisalo stotinak ličnosti iz javnog života Srbije, u kom su praktično zamolili Jankovića da se kandiduje. Kasnije je dobio podršku Demokratske stranke i brojnih grupa i pojedinaca, pa na izbore ide kao nestranački kandidat grupe građana „Za Srbiju bez straha“.

Onda je podneo ostavku na funkciju ombudsmana, ali ni tada mu nisu dali mira. Ostavku mora da potvrdi Skupština Srbije i to je trebalo da bude učinjeno na skupštinskom zasedanju 1. marta. Međutim, baš na toj sednici, predsednica Skupštine Maja Gojković rešila je da proglasi pauzu u radu parlamenta koja će trajati do kraja kampanje za predsedničke izbore. Ovo je izazvalo paniku među Jankovićevim pristalicama, jer ombudsman po zakonu nema pravo na političko delovanje.

Činilo se da je reč o pokušaju vlasti koja mu već godinu i kusur zvoca kako treba da podnese ostavku, da ga praktično zarobi na funkciji Zaštitnika građana i onemogući mu kandidaturu. Cela stvar je vrlo lako mogla da završi na Ustavnom sudu, ali nevolja je u tome što procesi pred ovim sudom traju po nekoliko godina, a sve se događalo mesec dana pred izbore, raspisane za 2. april.

Iako većina istraživanja javnog mnjenja pokazuje da Aleksandar Vučić ima podršku više od polovine biračkog tela, Janković je odmah iza njega. Rejting mu se kreće između 13 i 16 odsto.

Naravno, pitanje je koliko su ova istraživanja pouzdana, posle iskustava sa Brexitom i pobedom Donalda Trampa u SAD, i spektakularnih grešaka čitave industrije koja se bavi ovim istraživanjima.

U Srbiji postoje i dva dodatno otežavajuća faktora. Prvo, niko živi ne zna da li je ova ili ona agencija „u dilu“ sa SNS-om pa po nalogu diže procente Aleksandru Vučiću. Drugo, građanima se strah od vladajuće partije toliko uvukao u kosti (što je opet priča za poseban tekst o pritiscima, pretnjama i ucenama po javnim preduzećima i privatnim firmama čije poslovanje zavisi od milosti onih na vlasti), pa je sva prilika da tako uplašeni istraživačima javnog mnjenja govore da će glasati za Vučića.

Šanse za Jankovićevu pobedu na predsedničkim izborima su male, ali i ulazak u drugi krug bi bio mala pobeda. Atmosfera u Srbiji je takva da bi njegov ulazak u drugi krug bio važan pre svega psihološki, jer bi građanima ulio nadu.

Naime, opozicija u Srbiji već dugo je u potpunom rasulu, manje zbog svojih grešaka iz prošlosti, a više zbog masovnih hapšenja funkcionera i članova nekada vladajućih stranaka. Vučićev režim znao je svojevremeno da pohapsi po 40-50 ljudi za noć, sve zbog sumnje u krivična dela iz oblasti privrednog kriminala. Protiv većine nikada nisu ni podignute optužnice, a oni koji su stigli na sud oslobođeni su. No, ostala je bruka, naročito kod manje informisanih birača, kojih je u svakoj zemlji na svetu najviše. Zato, čak i oni koji se gnušaju Vučićevog režima, nisu sigurni šta bi bilo posle njega, s obzirom na stanje raspada u kom se nalazi opozicija.

U tom smislu, Jankovićev ulazak u drugi krug mogao bi da probudi nadu u to da svevlast Aleksandra Vučića ipak ima rok trajanja, te da opozicija može da se konsoliduje i stvori alternativi, oličenu upravo u Saši Jankoviću.

Naravno, suočava se i sa zamerkama koje nisu sasvim besmislene. Pre svega, „Apel 100“ je u delu javnosti shvaćen kao popis ljudi koji sebe smatraju elitom, pa mu se zamera elitizam. Sam Janković znake elitizma ne pokazuje, što se ne može reći za neke od javnih ličnosti koje učestvuju u njegovoj kampanji. Druga zamerka, koja je manje istinita, kaže da je on kandidat beogradskog „kruga dvojke“ i da ostatak Srbije i ne zna ko je on. Ovo verovatno nije tačno jer se Jankoviću, dok je bio ombudsman, obraćalo mnogo više ljudi iz unutrašnjosti nego iz Beograda. Ipak, na izborima ćemo videti da li je to dovoljno za glasače iz unutrašnjosti.

Sada kad je kampanja u punom jeku, pred Sašom Jankovićem su dva ozbiljna izazova. Jedan je to što se ne izjašnjava dovoljno jasno o nekim od ključnih političkih pitanja, kao što su članstvo Srbije u NATO-u ili status Kosova. U ovom trenutku, kada u Srbiji suštinski i ne postoje institucije, jer je sav politički sadržaj u sebe usisao jedan čovek, Aleksandar Vučić, ta pitanja možda i nisu od prvorazrednog značaja.

Drugi, mnogo ozbiljniji problem je što Janković kampanju za predsednika vodi bez ikakvih značajnih finansijskih sredstava. Po Srbiji putuje zahvaljujući volonterskom angažmanu lokalnih organizacija koje ga podržavaju, ili pak, grupa pojedinaca koje su se udružile u mestima po Srbiji. Ima jedan jedini predizborni spot koji je režirao reditelj koji ga podržava, muziku je uradila kompozitorka koja ga podržava, a u spotu učestvuju potpisnici „Apela 100“. Nema bilborde ni plakate, nema oglase na internetu. Sve što ima jesu društvene mreže i dobra volja ljudi koji ga podržavaju. S obzirom na takve okolnosti, svaki rezultat preko 10 odsto je mala pobeda.

Ako na ovim predsedničkim izborima uopšte bude drugog kruga, te ako se Janković nađe nasuprot Vučiću, šanse da mu drugi kandidati daju podršku su velike. Zamislivo je da ga podrži svaki od takmaca, osim jednog – Vojislava Šešelja. A baš bi tog svog političkog oca Vučić najviše voleo da vidi u drugom krugu, ako do istog uopšte i dođe.