Ergić: Političari su najponizniji administratori interesa tajkuna i krupnog kapitala

Ivan Ergić srušio je sve stereotipe koji važe za profesionalne nogometaše. Umjesto da u nekom bijesnom automobilu naganja sponzoruše, rođeni Šibenčanin i nekadašnja vedeta Juventusa i Basela te reprezentativac Srbije prihvatio se proučavanja političke filozofije i postao oštar kritičar kapitalističkog sistema. Ergić je kolumnist na portalu Lupiga.com

O politici i političarima?

Politička klasa je otuđena od naroda, i to je manje-više svuda tako. Ono što se danas predstavlja kao razlika u političkoj kulturi između civilizacijskih blokova je ideološka laž. Na našim prostorima možda postoji manja politička svest, što je pre plod frustracije politikom, ono što se na njemačkom kaže politische verdrossenheit, to jest iznurenost politikom, a kad se tome doda još iznurenost ratovima, dobije se hronična apatija. Politička klasa u našim, ali i u razvijenim zemljama, ucenjena je od strane krupnog kapitala i to je klasično pitanje odnosa moći. Država je agencija kapitala, to je davnašnji marksistički uvid koji je danas drugačiji samo po tom što političari više nisu "agenti" već najponizniji administratori interesa tajkuna i krupnog kapitala. Ovo što se danas dešava u Bosni i Hercegovini, čak i kad bismo zanemarili sam sadržaj i kompleksnost političkih odnosa, nešto je krajnje pozitivno jer narod pokazuje da nije pasivni posmatrač. Mislim da politička klasa koja je uljuljkana u status kvo treba da se boji naroda, a ne obrnuto, i to važi na globalnom nivou.

O ratu?

Ne volim mnogo pričati o sopstvenoj sudbini, pošto je to postalo popularno na našim prostorima koji ide od tog ličnog nivoa CNN-ovske emocionalne pornografije i srceparajućih reportaža, pa sve do političke viktimologije kojima se vode kampanje, dok nacionalne grupe sa njom izražavaju svoju moralnu superiornost nad tim "drugima". Ja se smatram srećnim jer sam živ, i što u najbližoj familiji nisam imao tragičan slučaj, sve ostalo se da popraviti. Što se tiče samog rata i bavljenjem njegovim uzrocima, postoji takođe trend i unutar same naučne zajednice ka pojednostavljivanju, dok u običnom puku vladaju stereotipi koji se dirigovano ostrašćuju po političkim potrebama. Lenji duh i subjektivna moralizacija sopstvenog stradanja ne žele da ulaze u kompleksne veze nacionalnih, istorijskih, religijskih, ekonomskih i geopolitičkih razloga, i sve postaje svedeno na opšta mesta, topografiju zločina i personifikaciju uzroka koji su svedeni na voluntarizam nekoliko istaknutih lidera. Treba samo pratiti reakcije javnosti kada se dolazi do novih saznanja, dokumenata i svedočenja, to jest koliki se otpor javlja kada se urušavaju predubeđenja i subjektivni modeli objašnjenja rata. To vidim kada pričam sa ljudima koji nisu čitali ništa od svetskih intelektualaca koji su dokazali svoju objektivnost, i koji su se bavili ratom u Jugoslaviji tipa Tarika Alija, Noama Čomskog ili Arundati Roj, ili onima koji nisu pratili haška suđenja i pomno čitali presude, a ja sam jedan od tih zaludnih idiota koji je to radio, jer mislim da samo na taj način može da se sazna celovita istina.

O regiji?

"Regija" je pojam koji je zaživeo kao politički korektan eufemizam nacionalista kao zamena za reč “Jugoslavija” i zvuči mi zaista rogobatno, hladno, kao neki administrativni termin. Samim tim već sugerišem da je moj odnos prema "regiji" previše emocionalan da bi ga sveo na taj pojam. To je kulturni prostor koji doživljavam kao svoj i mogu bez obzira na sve granice i podele dosta relaksirano da se identifikujem sa svim ljudima i narodima koji žive na njemu. On ostaje neotuđivi deo mog unutrašnjeg duhovnog enterijera. Što se tiče samog uređenja odnosa među tim narodima i zemljama, tu sam realista i uzimam u obzir real-politička ograničenja tako da ne znam koliko sam želim ponovna ujedinjenja i konfiguracije koje će opet za nekoliko decenija dovesti do sukoba i krvoprolića, bez obzira koliko sam romantičan prema ideji jedinstva svih južnoslovenskih naroda.

O kapitalizmu? 

Kada pričam o kapitalizmu uvek se zapitam da li ja imam pravo da ga kritikujem, to jest da li sam i sam u modernom smislu reči kapitalista, bez onog "pa dobro i jedan Engels je bio kapitalista", iako sam gledajući strogo definiciju takođe bio najamni radnik. Možda sama ta činjenica da nikog nisam eksploatisao kao klasični kapitalista umanjuje donekle sopstveno licemerje kada govorim o kapitalističkom sistemu. Međutim, čini mi se da je ključno to što je kapital danas sekundarnog karaktera, to jest on je instrument kojim se dolazi do moći i koji održava moć. To što on danas ima ne samo eksploatatorski karakter već pre svega i ekocidni, to jest da uništava samu prirodu i život na planeti je ono ključno što ga razlikuje od predkapitalističkih društava koja su takođe bila eksploatatorska. Zbog toga ne znam kako bilo ko, pa i najmoćniji i najkrupniji kapitalisti, misle da mogu da se izoluju i gde misle da pobegnu, jer ostavljaju svoje potomstvo u ekološkom i ekonomskom paklu sveta koji sigurno nadolazi. Pored toga, ja lično ne želim da moja deca odrastaju uz alarme, obezbeđenje, privatne vozače, i da pravim idiote od njih, dok je to mnogima danas nekakav statusni simbol i znak roditeljske uspešnosti.

O socijalnoj pravdi?

Pitanje socijalne pravde je nužno povezano sa prethodnim pitanjem, koliko kapitalizam može “pravde po glavi stanovnika” da obezbedi. Radi se o tome da se stvori takav sistem gde će čovek i radnik imati puno dostojanstvo, gde će se živeti u skladu sa humanističkim principima, nevažno kako će se taj sistem zvati. To je sad već istrošena frazeologija, ali samo zato što je reakcionari svesno i semiotički nakaradno povezuju sa nekakvim iskustvom realno-postojećeg komunizma koji je, eto, postao nužno totalitaran, dok u suštini komunizam kao takav nije nigde postojao. Za sada kapitalizam i njegova intelektualna uporišta dobijaju ideološki rat, jer na taj perfidan način se obezvređuje sama humanistička ideja komunizma koja ostaje nedosanjani san, i ideal koji jedini može spasti svet od potpunog urušavanja i uništenja.

O globalizaciji?

U korenu same globalizacije je bio kolonijalizam i rezon moći. Imperijalizam, to jest ekspanzionizam je samo jedna od faza kapitalizma, pa može da se govori čak i o ultraimperijalizmu koji je pominjao Kaucki, to jest mirna koegzistencija kapitalističkih sila koje su kartelski podelile svet. On je danas sofisticiraniji i kompleksniji, jer podrazumeva gotovo nedokučive mreže finansijskih, trgovinskih, vojnih, političkih i drugih mehanizama, pre svega jer je čista prisila klasičnog imperijalizma postala preskupa, tako da je održavanje kolonijalističkog i klijentilističkog odnosa i eksploatacije dobilo perfidniji oblik. To je osnovna matrica globalizacije, uz sve racionalizacije podobnih teoretičara i ekonomista, koji govore o tome da globalni tokovi kapitala i slobodna trgovina donose prosperitet svima. Međutim, globalizacija je takođe jedan kulturni proces koji treba da postoji kao civilizacijski projekat, koji nije vođen interesima i procesima moći, tako da bi možda terminološki trebalo razlikovati taj brutalni i hladni mondijalizam i humanističku, duhovnu i kulturološku težnju globalizaciji. Uostalom, to je u samoj filozofiji čitavog alter-globalisitčkog pokreta.

O sportu?

Kao za sve drugo, sport ne sme da se gleda izmešteno iz jednog šireg totaliteta odnosa. Pošto sam često i iscrpno pričao o njemu reći ću samo da zdrav sport ne može da postoji u nezdravom društvu. Sport, pre svega onaj profesionalni, je postao deo industrije zabave, i upravo kao takav je takođe ideološki instrument koji služi usisavanju obespravljenih slojeva u kapitalistički vrednosni horizont, čija podmuklost leži upravo u depolitizaciji naizgled benignom zabavom. Pošto je evoluirao, marketinški, tehnološki, profesionalno i organizaciono on je postao krajnje sofisticiran i atraktivan za prosečnog konzumera, i kao takav je postao krajnje kvalitetan “opijum za narod”. Po tome, naročito ako govorim o fudbalu on više nije niti može biti narodski u pravom smislu reči.