Račun na naplati: male boginje u Srbiji odnijele devet žrtava, a epidemija još nije proglašena

U utorak, 6. marta, male boginje odnele su osmu i devetu žrtvu u Beogradu. U poslednja dva slučaja radi se o dve žene, obe stare 40 godina – to znači da pripadaju jednoj od poslednjih generacija koja nije u potpunosti vakcinisana protiv virusa morbila.

Institut za javno zdravlje „Batut“ prijavio je epidemiju morbila još u novembru, ali ona još uvek nije zvanično proglašena, iako se broj obolelih približava kritičnoj granici od 1500. Osim Beograda, slučajevi malih boginja prijavljeni su i u Nišu, Novom Sadu, Vranju, Surdulici, Bujanovcu... Spisak gradova je dugačak.

Najveći broj obolelih je među mlađima od pet godina i starijima od 30 godina. Prvi smrtni slučaj zabeležen je 27. decembra prošle godine kada je u Beogradu preminuo tridesetogodišnji muškarac. Na spisku preminulih nalaze se i dvogodišnja beba, četvorogodišnji dečak, jedna porodilja (zaražena je i beba, ali je preživela) i jedna zdravstvena radnica.

Epidemija je u oktobru prošle godine krenula sa Kosova, da bi se onda preko Kraljeva kretala dalje, sve do Vojvodine. Prethodila joj je opšta histerija antivakcinalnog lobija i značajan pad broja vakcinisanih. Najniži stepen imunizacije beležili su veliki gradovi: Beograd, Niš, Novi Sad i Kragujevac. U samom Beogradu, najviše roditelja koji su odbijali saglasnost da im deca prime MMR vakcinu živi u centralnim gradskim opštinama, Starom Gradu i Vračaru. Ovo je svojevrstan paradoks jer u većim gradovima i centralnim beogradskim opštinama uglavnom žive boljestojeći, obrazovaniji slojevi društva. No, upravo se tu krije razlog za ovako nizak stepen imunizacije: upravo u tom sloju društva najviše je onih koji imaju pristup internetu, samim tim i svim antivakserskim glupostima, počev od one da MMR vakcina izaziva autizam, do lečenja dece klistiranjem kafom i drugim bezumnim metodama.

Stepen imunizacije među seoskim stanovništvom znatno je veći, što zapravo ne čudi: to su ljudi koji gaje domaće životinje i odlično znaju zašto je važno vakcinisati stoku, pa im ne treba „crtati“ zašto je to bitno i za ljude. Sada kad govorimo o devet mrtvih, vreme je i da se Srbija suoči sa tim kakvo je društvo u pogledu emancipacije i zdravstvene prevencije: oni koji sebe smatraju pametnijima i obrazovanijima pokazuju se kao zatucaniji i primitivniji od onih u koje obično upiru prstom i s prezirom govore „seljaci“.

Ipak, izgleda da teorije zavere padaju u vodu „kad zaigra mečka pred vratima“: čim se povećao broj obolelih od morbila, naglo je, bar u Beogradu, skočio broj vakcinisane dece. Problem je što se prva doza MMR vakcine daje tek oko druge godine života, a druga, neophodna za potpunu imunizaciju pred polazak u školu. MMR je kombinovana vakcina protiv tri bolesti – morbila (malih boginja), mumpsa (zaušaka) i rubeole. Ovako kombinovana, u Srbiji se primenjuje od polovine devedesetih godina, ali je obavezna vakcinacija protiv morbila uvedena u prvoj polovini osamdesetih. To znači da su ugroženi svi stariji od 40 godina, među kojima mnogi nikada nisu dobili revakcinu. Takođe, u vreme sankcija devedesetih godina, bile su česte nestašice vakcina, tako da velika većina građana nema pojma da li je zaštićena. Test na antitela moguće je uraditi na privatnim klinikama, po ceni od petnaestak evra. No, privatne klinike zahtevaju i pregled imunologa, a ako pacijent nije zaštićen, može da dobije i vakcinu – sve to na kraju košta više od sto evra, što u zemlji sa prosečnom platom od 350 evra velikoj većini nije dostupno.

Ministar zdravlja Zlatibor Lončar jedini je koji po Zakonu o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti može i zvanično da proglasi epidemiju, ali iz potpuno nepoznatih razloga on to ne čini. Proglašenjem epidemije bila bi omogućena obavezna, besplatna imunizacija za celu populaciju, pa nije isključena mogućnost da ministar štedi državne pare po cenu života građana kojima taj novac zapravo i pripada, ili naprosto krije činjenicu da – para nema.

Lončar se, i inače, slabije oglašava o morbilama u Srbiji, a i kad nešto kaže, bolje da ćuti. U poslednje vreme za pojavu malih boginja krivi „neuke“, a konačno se setio i antivaksera koji šire paniku od vakcine. Međutim, u novembru prošle godine, detonirao se izjavom da je za pojavu malih boginja kriv „farmaceutski lobi“, jer, reče Lončar, samo oni mogu da profitiraju kad se ljudi razbolevaju i kupuju lekove. Tačno, samo ima jedna kvaka: u većini slučajeva, morbile se leče mirovanjem i povećanim unosom tečnosti. Tek ako nastupe komplikacije, primenjuje se simptomatska terapija, ali ni tu farmakoindustrija ne može značajno da profitira, jer je najčešća komplikacija upala pluća, koja se leči antibioticima, a njih srpski lekari i inače prepisuju kao bombone.

Iako mediji još od oktobra spekulišu kako će epidemija početi da jenjava u martu, za sada činjenice govore suprotno. Štaviše, od početka epidemije umrlo je devetoro, što je u proseku tri žrtve mesečno. Mart je tek počeo, a već su umrle dve osobe.

Zakon o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti epidemiju definiše kao obolevanje od zarazne bolesti neuobičajeno po broju slučajeva, vremenu, mestu i zahvaćenoj populaciji ili neuobičajeno povećanje broja obolelih sa komplikacijama ili smrtnim ishodom, kao i pojava dva ili više međusobno povezanih slučajeva zarazne bolesti koja se nikada ili više godina nije pojavljivala na jednom području ili pojava većeg broja oboljenja čiji je uzročnik nepoznat, a prati ih febrilno stanje. Epidemija od većeg epidemiološkog značaja označava pojavu teških kliničkih oblika zaraznih bolesti i/ili smrti od zarazne bolesti, pri čemu postoji opasnost od nastanka težih ekonomskih i društvenih posledica, prekograničnog prenošenja bolesti, kao i ponovna pojava slučajeva odstranjene ili iskorenjene zarazne bolesti.

Pojava morbila u Srbiji ispunjava sve ove kriterijume, ali ministar zdravlja i dalje ne proglašava epidemiju. Malobrojni nezavisni mediji koji bi i mogli da ga pitaju zašto, do njega jednostavno ne mogu da dođu – odbija pozive.

A za to vreme, u Srbiji obolevaju i umiru deca.