Skoči na glavni sadržaj

Miloš Urošević: Za žene nikada nije mir. One žive u ratu, nešto između policijskog sata i vojne uprave

milos1.jpg

Neka jednakost koju je toliko teško postići u životu bude ta koja će da nas pali. Hajde da se ložimo na jednakost, kaže aktivist Miloš Urošević

To što je jedan do najangažiranijh aktivista Žena u crnom samo je jedan od identiteta Beograđanina Miloša Uroševića. Pisac je, urednik knjiga, prevoditelj, radikalni feminist i “peder”, kako ponosno kaže. Povod intervjuu za Forum.tm vrijedan je pothvat koji je vodio i ostvario bez ikakve institucionalne pomoći: svojevrsna tetralogija o oslobođenju, četiri hrestomatije tekstova o oslobođenju seksualnih manjina što ih je uspio dovršiti i objaviti u kontinuitetu od pet godina. O tim izdanjima, temama koje obrađuju, ali i o svakodnevici, koju vidi kao neku vrstu permanentnog rata muškaraca protiv žena i upornog otpora žena ugnjetavanju, te o nekonvencionalnim stavovima koje ima o danas popularnom zagovaranju “roda”, Miloš Urošević govorio je za Forum.tm.

Miloše, molim da se predstavite. Odakle ste, kako i kada došli u Beograd, kakvo je vaše obrazovanje, i kako ste postali aktivist?

Ja sam Miloš Urošević, saveznik radikalnih feministkinja. U Beograd sam došao iz Velike Plane, 2002. godine na studije. Već tada sam bio ozbiljno zaražen feminizmom. Inficirala me grupa koja je tada postojala, zvale su se Žene u akciji. Grupa na žalost više ne postoji. Vodila je profesorka filozofije Jovanka Brkić. Moj feminizam je počeo sa Jovankom Brkić. Završio sam gimnaziju, a studirao sam prvo istoriju, pa književnost. Nisam završio ni jedno ni drugo. Ja sam propali student dva fakulteta. Za mene je biblioteka oduvek bila bolnica za dušu, a knjige su oduvek bile moja jedina domovina. 

Opišite svoje iskustvo: kako je biti aktivist, muškarac a istodobno radikalni feminist, i još aktivist za prava LGBT osoba - ili "pedera i lezbijki", ako te izraze smatrate primjerenijima - u zemlji kakva je Srbija, i u gradu kakav je Beograd?

Prve feminističke autorke i knjige koje sam pročitao su bile Drugi pol Simon de Bovoar, i Sopstvena soba Virdžinije Vulf. Tek posle sam postao aktivista koji se uvek trudio da protestuje, između ostalog i protiv muškog nasilja prema ženama. Organizovao sam proteste protiv legalizacije prostitucije, protiv zabrane prava na pobačaj u Irskoj i Poljskoj. Takođe i proteste Verujemo Danijeli Štajnfeld, ispred pozorišta u kojima su se prikazivale predstave u kojima je igrao Branislav Lečić koga je ona optužila za silovanje, Verujemo Mileni Radulović, ispred suda u kome se odvija proces protiv Miroslava Aleksića koga je sedam žena optužilo za seksualno nasilje, i tako dalje.

Ja sam manjina – ja sam peder. Volim za sebe da kažem da sam peder. To je moj identitet kojim se ja ponosim, sa jedne strane, a sa druge to je činjenica zbog koje sam progonjen – a progonjen sam samo zato što neki ljudi moje postojanje proglašavaju previše opasnim za državu i naciju, pa dozvoljavaju sebi da me mrze sve do kostiju i krvne plazme, samo zbog toga koga volim. Lezbejke su otišle korak dalje od nas pedera zato što su žene hrabrije od nas muškaraca - a pederi su samo muškarci. Mi smo rekli da smo ponosni, one su rekle: ja sam izabrala. U društvu koje prezire žene, a mrzi ih toliko da ih ubija 137 dnevno, one su izabrale da vole žene. 

Pitate, kako je? Nije lako. Kao što se osoba koja nije bela svako jutro probudi sa činjenicom da nije bela, tako se ja svako jutro budim sa činjenicom da nisam heteroseksualan. U svetu u kome živimo nije isto da li smo heteroseksualni ili homoseksualni, jer upravo te činjenice odlučuju da li ćemo da živimo ili ćemo da umremo. Treba živeti sa činjenicom da pripadate vladajućoj polnoj klasi, i još i volite te iste pripadnike vladajuće polne klase. I ne tražiti rodnu ravnopravnost, nego polnu jednakost. I neprestano osvešćavati privilegije i boriti se protiv njih. Ne sklanjati pogled, ne okretati glavu na drugu stranu, nikada ne reći: to nije moja stvar ili to se mene tiče. Nego: ja se mešam. Poštovati granice tela žena. Nikada ih ne kršiti. Boriti se za onu vrstu pravde koja će doneti život vredan življenja za one ljude koji se zovu žene. Ta pravda mora da postoji i u svetu i u svemiru. A najvažnije od svega: osećati stid, jer stid je temeljni osećaj subjektiviteta. Bez stida nema subjekta. 

Što znači biti muškarac, a radikalni feminist?

Anatomija nije sudbina, ali anatomija postoji. Biologija nije sudbina, ali biologija postoji. U društvima u kojima živimo, a to su društva u kojima postoji nadmoć muškaraca i ugnjetavanje žena – bez nadmoći muškaraca nema ugnjetavanja žena – naša tela u kojima živimo svoje živote, a koja su naše jedine kuće, nemaju jednaku vrednost. Imamo istoriju koja nije samo to, imamo sadašnjost koja upravo jeste to – polno selektovani abortusi. To znači da su generacije žena nestale, i to znači da će generacije žena nastaviti da nestaju.

Neko će reći da radikalne feministkinje mrze muškarce. Ne, to jednostavno nije istina. Nas muškarce niko ne voli toliko kao radikalne feministkinje. Vole nas toliko da nam u lice i u oči govore istinu o tome kakvi smo mi. Postoji činjenica u kojoj se dodiruju interesi heteroseksualnih i homoseksualnih muškaraca – iskorišćavanje tela žena. Jedni hoće pristup pički kroz brak i kroz prostituciju, drugi materici, kroz varvarsku praksu surogat materinstva. I jedni i drugi hoće komade tela žena. Ženama nisu potrebne naše suze. One su same naučile kako da žale i kako da broje mrtve. Mi smo ženama potrebni kao saveznici u borbi protiv muškog nasilja prema ženama. Mi svojim telima treba da stanemo između muškarca koji povređuju žene i žena njihovih žrtava. Mi treba da bacimo na kolena seks industriju tako što više nećemo da kupujemo i prodajemo žene. Hajde da se obavežemo na to. I da sebi postavimo jedno pitanje: koliko puta dnevno moramo da ejakuliramo da ne bismo umrli? I da budemo iskreni, najpre prema sebi, i odgovorimo: nijednom! Dovesti sve u pitanje. Zapamtiti ono što se nije smelo ni spomenuti. U nasleđe nam je ostavila Adrianne Rich. I otkrivati koliko su muškarci za koje bismo rekli da su na neki način bili OK, ustvari bili neprijatelji slobode žena. Koreta King je čistila kuću, prala veš, spremala hranu, čuvala decu. Sofija Tolstoj je jedanaest puta ručno prepisala Rat i mir, dok ju je muž sve dok nije umro prisiljavao na seks. Šta je bilo sa devojčicama koje su dovođene u krevet Mahatme Gandija dok je on go ležao pored njih, kako bi eksperimentisao sa ahimsom?

Koji su zahtjevi radikalnog feminizma? Kako definirate radikalni feminizam, u odnosu na feminizam?

Radikalni feminizam je jednostavan feminizam. Ako nešto povređuje žene, radikalne feministkinje su protiv toga, rekla je Andrea Dworkin. Radikalni feminizam je stajalište koje kaže: i žene su ljudi. I kaže da je bezbednost žena važnija od osećanja muškaraca. Radikalni feminizam ima jedan zahtev: žene moraju da imaju pravo da žive svoje živote i budu slobodne od muškog nasilja. A sloboda za žene mora da znači više od slobode za makroe, napisala je Andrea Dworkin. Ukoliko muškarci imaju slobodu da iznajmljuju utrobe žena i u njih prvo usađuju svoje seme, a potom otimaju decu od majki, onda u toj činjenici leži nesloboda za žene. Ukoliko muškarci imaju otvorenu sezonu lova na silovanje, kao što je imaju zbog sveopšte klime nekažnjivosti, onda u toj činjenici leži nesloboda za žene. Ukoliko muškarci mogu da u otvore tela žena guraju delove svojih tela, kao što to rade, onda u toj činjenici leži nesloboda za žene. Ukoliko muškarci mogu slobodno da tuku i zlostavljaju svoje supruge, partnerke, i bivše, onda u toj činjenici leži nesloboda za žene. Ukoliko muškarci mogu slobodno, što najčešće znači nekažnjeno, da odlučuju o tome da li će i koja žena da živi ili da umre, onda u toj činjenici leži nesloboda za žene.

Publicist ste i urednik. O čemu pišete, što uređujete? Koliko ste dosad napisali i uredili?

Pišem uglavnom o muškom nasilju prema ženama, ali i o društvu u kome živim. Pratio sam par sudskih postupaka i neke još uvek pratim u vezi sa seksualnim nasiljem. Tako su nastali kratki tekstovi objavljeni u dnevnom listu Danas: Verujem Mariji Lukić, Otvoreno pismo Danijeli Štajnfeld, Milena Radulović je preživela, Anđela Jovanović i prekid jedne politike, Slučaj Amber Hard: u kontinuitetu izdajstva zlostavljanih žena, itd. Pisao sam i o sebi kao pederu i o kritici parade ponosa zbog ženomrzačke prakse preoblačenja. Takođe o ratnom zločinu silovanja, itd. Sa svojim prijateljem, teologom iz Novog Sada, Borislavom Prodanovićem sam uredio knjigu Previše je vremena prošlo: radikalni feminizam za muškarce, 2023. godine. Knjiga je nastala za potrebe istoimenog seminara koji nas dvojica vodimo, na njegovu ideju i inicijativu, od 2021. godine. Sa pesnikinjom Radmilom Lazić sam uredio knjigu dela zaostavštine Biljane Jovanović, Buntovnica sa razlogom, 2016. godine.

Sa sociološkinjom Janjom Beč Neumann sam uredio čitanku Ratni zločini, genocid i sećanje. Koreni zla. Hoću da razumem, 2012.  Sa osnivačicom Žena u crnom Stašom Zajović sam uredio više publikacija u izdanju Žena u crnom, od 2007. naovamo. Do sada stoji neobjavljena, zbog nemanja autorskih prava,  uređena knjiga neobjavljenih i tekstova koji su objavljeni van njenih knjiga, Andrea Dworkin, Tekstovi. Ove godine sam uz pomoć svoje prijateljice Stanislave Lazarević na srpski sa engleskog jezika preveo knjigu Za bolje dane, kneginje Darije Karađorđević, iz 1917. godine, a u izdanju izdavačke kuće Prometej, iz Novog Sada, u okviru njihove edicije Srbija u Velikom ratu. Trenutno radim na prevođenju knjige kraljice Aleksandre Karađorđević For a King’s Love (1956.).

U proteklih sedam godina uspio vam je i fascinantan pothvat: objavili ste četiri knjige uzastopno, i sve četiri o oslobođenju - oslobođenju žena, pedera, lezbijki i oslobođenju od roda. Od toga ste dvije objavili u vlastitoj nakladi, a druge u suradnji s raznim organizacijama. Kada ste odlučili objaviti te knjige, i kako ste uspjeli to ostvariti? Opišite proces njihova nastanka.

Oslobođenje žena: feministički tekstovi (1964-1975) su objavile tri grupe: Autonomni ženski centar, Žene u crnom i Konsultacije za lezbejke. Oslobođenje lezbejki: feministički tekstovi (1968-1980) je objavila lezbejska grupa Labris. Oslobođenje pedera: tekstovi (1951-1981) i Oslobođenje od roda: feministički tekstovi (1971-2023) sam objavio sam.

Sve je počelo sa Sanjom Pavlović. Da nije bilo nje, ne bi bilo ni oslobođenja. Ona je čitavoj ediciji dala ime. Ona je i kuma četvrte knjige. Sanja je moja drugarica – jedina koja je rekla da, na moje pitanje koje sam napisao na svom Fejsbuk profilu 2015. godine, koja drugarica hoće sa mnom da napravi čitanku o radikalnom feminizmu. Javila se samo Sanja. Tako je počelo. Ideja se rodila u samoći. A samoća je strašna. Dugo sam bio arheolog, provodeći vreme pretražujući brojne sajtove na kojima sam nailazio na brojne digitalizovane feminističke publikacije. Bila je to odluka da se na svetlo dana iznesu one činjenice koje istorija ili zaboravi ili koje namerno izbriše. Boriti se protiv zaborava doprinosa žena i izgrađivati politiku pamćenja upisujući u istoriju doprinos žena. Ideja je od početka do kraja bila volonterska. Ona je rođena iz potreba, želja i žudnji svih nas koje je okupila ideja da promovišemo radikalnofeminističku misao, sada i ovde, kada ona nije nimalo popularna, sada i ovde, kada ona trpi udare sa svih strana. Onda su došli ljudi, više ženski nego muški, koji su nam na raspolaganje stavili svoje vreme i umeće. Onda je tu bila drugarica Bobana Macanović koja je isto tako volonterski uradila prelom i dizajn. Ona je stvoriteljka dizajna za ediciju Oslobođenje. Da nije bilo nje, najverovatnije da knjige ne bi ugledale svetlo dana u svom štampanom obliku. Onda je tu bila moja sestra po sintaksi krvi Merima Omeragić koja je prevodila sve stihove koji su išli.

Namera je od početka bila da se prevedu oni tekstovi koji do sada nisu prevedeni, oni tekstovi koji nisu akademski, jer znamo da se nešto što sebe zove akademski feminizam poziva isključivo na muške autoritete - Fuko, Derida, Lakan – ženomrzitelje, znamo da je taj jezik pisan samo za mali krug ljudi koji to može da razume, i znamo da to nema veze sa običnim življenim životom obične žene; tekstovi koji prvi govore o nekim temama, i tekstovi koji su pisani jednostavnim, razumljivim jezikom: recimo, tekst Politika kućnog rada Patriše Majinardi iz Oslobođenja žena može da razume bilo koja baka. To je uspeh. Dopreti.

Tko su vam bili glavni suradnici? Koliko je ukupno tekstova prevedeno, i koliko autora zastupljeno u te četiri knjige?

Kourednica za knjigu Oslobođenje žena: feministički tekstovi (1964-1975) je bila Sanja Pavlović, kourednica za knjigu Oslobođenje lezbejki: feministički tekstovi (1968-1980) je bila Nela Pamuković, kourednik za knjigu Oslobođenje pedera: tekstovi (1951-1981) je bio Nikola Tucakov, a kourednice za knjigu Oslobođenje od roda: feministički tekstovi (1971-2023) su bile Daša Stevović i Nina Radulović. Do sada su objavljene četiri knjige, prevedeno je 400 tekstova, od 273 autorki i autora te kolektiva ili grupa, na 1.379 stranica, i uz pomoć 164 prevodilica i prevodilaca.

Oslobođenje od roda promovirali ste nedavno u Beogradu, i sve je, na sreću, dobro prošlo. Jeste li u nastajanju knjiga imali suradnike iz Hrvatske i drugih zemalja regije, i pripremate li promociju knjiga u Hrvatskoj i drugdje?

Da, imao sam par drugarica iz Hrvatske koje su prevele par tekstova. To je jedina država iz regije iz koje sam imao saradnice, ako izuzmemo Merimu Omeragić iz BiH. Te drugarice su učestvovale i kao saradnice na prethodnim knjigama. Ja bih jako voleo da neka od drugarica iz Hrvatske organizuje promociju ove knjige i u Hrvatskoj, jer upravo tamo imam par drugarica koje su mi emotivno jako blisko, a emotivno znači politički. Važna mi je politička bliskost. Ona je ta koja mi daje snagu.

Je li riječ o jedinstvenoj tetralogiji na našem jeziku, koja daje nezaobilazan uvid u emancipaciju seksualnosti u dvadesetom stoljeću? Je li vam bila ambicija kreirati referentna djela tog publicističkog područja?

Koliko je meni poznato, a usuđujem se da kažem da jeste, da, ove četiri knjige su jedinstvene na području našeg jezika. One se obraćaju pre svega onim ljudima koji tekstove i autorke ne mogu da čitaju na njihovom originalnom, uglavnom engleskom jeziku. Čin prevođenja na jezik koji nam je maternji, jeste čin poštovanja, čin uvažavanja različitih iskustava, nivoa obrazovanja, klasne pripadnosti, i tako dalje. Ove knjige su namenjene da budu nešto kao prva pomoć svima kojima je ona potrebna. U njima možemo da nađemo one tekstove koji su prvi nastajali kao odgovor na neke od društvenih tema, manifeste feminističkih i drugih grupa koje su tada postojale, tekstove o telu, ljubavi, seksualnosti, nasilju, samoodbrani, separatizmu, podizanju svesti, itd.

U njima su kako tekstovi, tako i autorke koje su stvorile prve teorije o oslobođenju žena, i bez njih ne bi bilo feminizma: lično je političko - ne postoje lični problemi, svi problemi su društveni; žene nisu bolesne, one su ugnjetene: ženama nije potrebna terapija, jer ona nudi individualno rešenje, ženama su bile potrebne grupe za podizanje svesti; žene nisu sjebane, one su zajebane: žene su tada prvi put BEZ MUŠKARACA mogle da vide korene; na strani žena - pro women line - žene nisu krive, ni odgovorne za ugnjetavanje koje trpe; žene su prva klasa i sam početak klasnog sistema.

Jesu li vaše četiri knjige neka vrsta općeg, akademskog pregleda škola mišljenja unutar tema koje obrađujete, ili aktivistički zagovor, i kakav, s kojim zahtjevima i tezom?

Ove knjige nemaju nikakve veze sa bilo čim što ima veze sa akademijom. One imaju veze sa stvarnim životima, stvarnih osoba, pre svega ženskih. Kada kažem stvarni život to je onaj koji se živi, a ne onaj o kome se misli ili onaj o kome se piše. A akademija teško da može da zamisli, a još manje da poznaje stvarnost žena. Ove knjige imaju za cilj da ih čitaju pre svega žene kojima bi one pomogle u procesu osvešćivanja njihovog položaja u društvu. Ove knjige takođe treba da čitaju oni muškarci koji su doneli hrabru političku odluku da budu saveznici ženama, da budu prijatelji žena. Ono što bi bilo dobro jeste da ženske studije, koje na žalost nigde više ne postoje, nego su ih zamenile rodne studije, u svoje obavezne kurikulume uvrste ove knjige, jer su one na neki način hrestomatije. Ove knjige su vrlo jasno politički pozicionirane. One su nastale u kontekstu radikalnog feminizma. Oni koji su pravili ove knjige su imali vrlo jasno političko stajalište – imali su hrabrosti – da i u ovim vremenima i u ovim mestima ponovo vrate u upotrebu reči koje su se ili izgubile ili su pod opasnom pretnjom da se izgube – ŽENA, UGNJETAVANJE, OSLOBOĐENJE. U vremenima i mestima kada se tvrdi da je sve konstrukt, da je sve fluidno – omiljeni arsenal ideologije rodnog identiteta - pozivati se na radikalni feminizam jeste hrabro. To je na neki način i odavanje priznanja radikalnom feminizmu za sve ono što je uradio za žene. A šta je to uradio? Abortus je prestao da bude krivično delo. Da li je istorija izbrojala žene koje su umrle od posledica ilegalnih abortusa? A da podsetimo, muškarci su bili ti koji su prvo učinili da žene zatrudne, a onda su zabranili abortus. Otvorena su skloništa i SOS telefoni za zlostavljane žene. Silovanje u ratu je postalo krivično delo – a najvažniji domet u ovoj oblasti treba da bude da pristanak ne može da bude argument odbrane. U situaciji ratnog stanja nema govora o erotici. Hipofiza utiče na lučenje estrogena, pa se žena psihički i fizički zaledi u situacijama straha za sopstveni i život svoj bližnjih, i tako dalje

Za Oslobođenje od roda izjavili ste da je druga takva antologija na svijetu. Možete li sažeti ključne teze?

Knjiga Oslobođenje od roda: feministički tekstovi (1971–2023) sadrži 100 tekstova koji su nastajali u periodu od 1971. do 2023. godine. U ovoj knjizi se nalazi izbor od ukupno 84 autora i autorki, kao i kolektiva. Knjiga ima tri poglavlja: Prvo poglavlje: O polu/rodu/transrodnosti/transseksualnosti – sadrži sedamdeset tekstova koji govore o transrodnosti/transseksualnosti iz ugla radokalnofeminističke misli. U okviru ovog poglavlja nalaze se četiri potpoglavlja: teorija, praksa, reakcije i njena priča. Drugo poglavlje: O sadomazohizmu – sadrži dvadeset tekstova koji govore o radikalnofeminističkoj kritici erotske politike sadomazohizma. U okviru ovog poglavlja nalaze se tri potpoglavlja: erotizacija podređenosti, seksualnost i nasilje i lezbejke i sadomazohizam. Treće poglavlje: O dregu – sadrži deset tekstova koji govore o ženomrzačkoj praksi oblačenja odeće suprotnog pola i radikalnofeminističkom odgovoru – tekstovi su podeljeni unutar dva potpoglavlja: buč i fem i kritika.

Neke od ključnih teza ove knjige su: pol je zašto su žene ugnjetene, rod je kako su žene ugnjetene; žene su samo ženke ljudske vrste - muškarci nisu i ne mogu da budu žene; žene imaju cerviks, lezbejke nemaju penis - ne postoji nešto tako što vojnici ideologije rodnog identiteta zove lady dick; žena nije kostim koji može da se skine i odloži, kao što to neki muškarci misle da jeste i kao što i rade; ukoliko muškarci oblače odeću koja se smatra ženskom sa ciljem imitiranja žena, oni time ismevaju i omalovažavaju žene, pokazuju svoj prezir prema ženama; sadomazohizam je seksualni fašizam; nema slobode u mržnji prema sopstvenom telu.

Zemljama regije dominira konzervativno-crkveni govor o nečemu što zovu "rodnom ideologijom" i borbi protiv nje, koja se svodi na zabranu ženskog prava na izbor i uskraćivanje prava seksualnim i rodnim manjinama na javno postojanje. Kako se tome suprotstaviti?

Ideologija rodnog identiteta je kontraudar na prava žena. Ne prvi, i na žalost, ne poslednji. Prvi talas feminizma - čije su kucajuće srce činile usedelice, napisala je Sheila Jeffreys - i pokret usedelaštva se suočio sa kontraudarom u vidu seksologije. Muškarci nisu mogli da podnesu tu činjenicu da su se neke žene usudile da zamisle svoj sopstveni život bez muškaraca. To je tada bilo radikalno. Žene tada nisu imale nikakva građanska prava. Bile su građanski mrtve. Drugi talas feminizma, čiju su kičmu činile lezbejke, rekla je Sheila Jeffreys, i pokret protiv muškog nasilja prema ženama se suočio sa kontraudarom u vidu pornografske industrije. Muškarci su pokretom 68. širili misao seksualne revolucije koja je trebala da žene učini dostupnim za seksualno korišćenje muškarcima. Taj pokret 68. je bio muški i bio je heteroseksualan. U njemu su žene bile drugotne. One su bile tu kako bi ispunjavale muške fantazije.

Sada se ženski/feministički pokret pokret suočava sa najozbiljnijim protivudarom – ideologijom rodnog identiteta koja tvrdi da ne postoji nešto tako kao žena, da je to konstrukt i da je svako ko kaže da je žena zapravo žena. A žena je samo jedna – odrasla osoba ženskog pola, ona koja ima xx hromozome. Nema drugih žena. Osobe koje imaju xz hromozome ne mogu da se zovu žene.

U industriji transseksulnih operacija prenamene pola muškarci na najozbiljniji način još jednom krše granice ženskih tela. To nije ništa novo. Muškarci to rade od početka patrijarhata. Oni se takmiče sa ženama u sportskim disciplinama za žene. Osuđeni silovatelji ulaze u ženske zatvore kako bi tu služili svoje kazne. Oni idu u ženske toalete i ženske svlačionice i tamo pokazuju svoje penise. Nekada se to zvalo seksualno uznemiravanje, sada se to zove izražavanje rodnog identiteta. Važno je da devojčice mogu slobodno, što znači bez straha, da koriste svoje svlačionice, bez straha od silovanja. Važno je da žene slobodno, bez straha, mogu da koriste ženske toalete, bez straha od silovanja. Važno je da žene slobodno, što znači bez straha, mogu da borave u ženskim zatvorima, bez straha od silovanja. To znači da društva ne mogu da dozvole sebi da im osećanje nekog muškarca bude važnije od slobode bilo koje žene. Ne siluju svi muškarci, ali samo muškarci siluju i sve se žene plaše silovanja. Tela svih žena naseljava sila koja ne ubija – strah od silovanja i on je taj koji reguliše živote žena. Ne smemo više da kažemo “žena”, nego moramo da kažemo “menstruatorka” ili “cis žena”. Ne možemo više da kažemo “majka”, nego “trudna osoba”. Činjenica je da nisu sve žene majke, ne rađaju sve žene, ali sve majke su žene i sve su ljude rodile žene. Muškarci ženama ne mogu da oproste moć reprodukcije. To je ono što muškarci ne mogu. Oni ne mogu da rađaju. Zato su im potrebne žene.

Nekada su muškarci spaljivali žene pod optužbom da su bile veštice. Politički kontekst progona je bila mržnja prema ženama. Sada muškarci na različite načine, od verbalnih pretnji pa sve do fizičkog nasilja, progone žene zato što ne pristaju na lažnu tvrdnju – da su žene te koje su zapravo privilegovane u društvu koje toliko mrzi žene da stvara atmosferu u kojoj muškarci ubijaju žene, a da su najugroženiji muškarci koji tvrde da su žene.

Često govorite o nasilju. Pisali ste o ratnom silovanju kao ultimativnom izrazu muškog nasilja nad ženama. Je li nasilje ključ, srž patrijarhata?

Da, patrijarhat je nastao onog trenutka kada su muškarci otkrili da njihove genitalije mogu da služe za povređivanje žena. Oni su počeli da koriste seksualno nasilje kao što su koristili vatru ili točak. O tome je pisala Susan Brownmiller u svojoj briljantnoj knjizi Protiv naše volje: muškarci, žene, silovanje. Mary Daly je u svojoj knjizi Dalje od Boga oca: ka filozofiji oslobođenja žena govorila o tome kako živimo u sadističkom društvu, u kome je pravilo nekrofilija. U tom društvu postoje izumi kojima muškarci odbijaju da vide postojanje sistema polnih klasa, koji služe za sprovođenje polne hijerarhije: trivijalizacija: postoje mnogo važniji problemi od ženskog pitanja; individualizacija: žensko pitanje nije sveopšti problem, to je problem negde tamo nekih drugih; spiritualizacija: to je odbijanje da se vide konkretne činjenice društvene stvarnosti; univerzalizacija: to je korišćenje određenih reči kako bi se izbeglo suočavanje sa određenim činjenicama. Patrijarhat sahranjuje žene u grobnice tišine, kao što tišina pokriva muško nasilje prema ženama. Prava umetnost žena je što su to otkrile i krenule da pružaju otpor. A žene pružaju otpor tako što se povezuju među sobom – ta činjenica se zove sestrinstvo. Važno je podržavati žene u njihovim različitim strategijama koje razvijaju u cilju odvajanja od muškaraca i izgrađivanju prostora koji su samo za žene. Reći da žene nekog isključuju, znači predvideti činjenicu da ne postoji obrnuti seksizam. Zašto? Zato što u stvarnosti ne postoji nadmoć bilo koje grupe žena nad bilo kojom grupom muškaraca. Žene se odvajaju od muškaraca kako bi se konstituisale kao subjekti. Ono što neki zovu isključivanjem je zapravo usredsređnost na potrebe ženskih ljudi. Ono što neki zovu uključivanjem je zapravo usredsređenost na potrebe muških ljudi. Patrijarhat se održava socijalizovanjem ženskih ljudi da usredsređuju potrebe na muške ljude.

Kako objašnjavate ženomrstvo? Otkud izvire, gdje nastaje?

Postoje dve vrste ljudi sa dve vrste genitalija. Jedni su oni koji imaju konveksne i oni se zovu muškarci i sve što oni mogu u životu, mogu zbog te činjenice – oni imaju onaj pol koji oplođuje. Drugi su oni koji imaju konkavne i oni se zovu žene i sve što one ne mogu u životu, ne mogu zbog te činjenice – one imaju onaj pol koji rađa. Mržnja prema ženama nastaje u razlici koja je ukorenjena u reproduktivnom radu.

Žene žive u seksizmu kao ribe u vodi, napisala je Catherine MacKinnon. Seksizam je koren svake vrste ugnjetavanja, napisala je Charlote Bunch. Iz seksizma su se razvili i klasizam, i rasizam i ejdžizam. Politički kontekst patrijarhata jeste muška mržnja prema ženama. Ona izvire iz nadmoći muškaraca i ukorenjena je u ugnjetavanju žena. Seksualno nasilje je ključna karika kojom muškarci održavaju svoju nadmoć nad ženama. Mi na taj način ugnjetavamo žene. A seksualno nasilje jeste kontinuum i on počinje dobrovoljnim pristankom na neželjeni seks - žene pristaju na seks sa muškarcima koji ne žele - a pristaju zato što je kontekst u kome se donosi izbor nadmoć muškaraca. Tako da treba redefinisati pojmove pristanka i izbora, treba govoriti o nevoljnom podnošenju. Dalje, on se proteže kroz prisilni seks - muškarci primoravaju žene na seks - a primoravamo žene na seks zato što smo fizički jači od žena i zato što nam se u bilo kom trenutku to može. On se završava silovanjem, brutalnom demonstracijom nadmoći i sile. Žene će ostvariti pravdu onog trenutka kada pred institucionalnim pravnim sistemom one neće biti te koje će morati da dokazuju ili da nisu bile provokativno obučene, ili da su pružale otpor - a šta znači pružati otpor u uslovima u kojima postoji nadmoć muškaraca? - nego će muškarci morati da dokažu da oni nisu pružali otpor, odnosno da je pristanak žena bio toliko entuzijastičan da je bio kontinuiran. Ako mi muškarci nismo spremni da prihvatimo “ne” kao odgovor, onda ”da” u životima žena nema nikakvog značenja.

Govorite o tome da radikalne feministkinje dopuštaju nasilje. Kakvu vrstu nasilja? Je li to "agresivno nenasilje", kakvo zagovaraju neki ekološki aktivisti, ili nasilje u doslovnom smislu, sve do otvorenog rata protiv patrijarhata?

Žene žive u ratu. Nešto između policijskog sata i vojne uprave. Za žene nikada nije mir. Žene moraju da imaju pravo na nužnu odbranu. One moraju da imaju pravo da ubiju muškarca koji ih napada, tuče, zlostavlja, siluje... Moraju da budu oslobođene sa argumentom da su ubile u samoodbrani.

Koje bi tri najvažnije stvari u zemljama bivše Jugoslavije trebalo učiniti da se žene, kao i rodne i seksualne manjine, prestanu osjećati ugroženima i steknu osjećaj ravnopravnosti, sigurnosti i slobode?

Kažnjavati muškarce koji povređuju žene. Kazna treba da znači patnju, jer samo patnja dovodi do promene. Bez patnje nema promene. Jednakost postoji samo ako i jedni i drugi imamo iste šanse. Bezbedni smo samo ako smo bezbedni od nasilja. Slobodni smo samo ako živimo svoje živote bez straha. Ko su počinioci nasilja? To je ključno pitanje. I odgovor mora da bude samo jedan: muškarci. Mi muškarci povređujemo žene. Zakunimo se da više nećemo da erotizujemo dinamiku dominacije i podređenosti, obećajmo sebi da ćemo da učimo da erotizujemo situaciju jednakosti. Neka jednakost koju je toliko teško postići u životu bude ta koja će da nas pali. Hajde da se ložimo na jednakost. I da zahtevamo nežnost, jer pravo na nežnost imamo svi. Nežnost je pravda.

 

Tekst je financiran sredstvima Fonda za poticanje pluralizma i raznovrsnosti elektroničkih medija Agencije za elektroničke medije za 2024. godinu