Njega nema, ali zato njegova zaostavština punom parom živi, stoga se oko Njegove velike, besmrtne i učvršćene velikosrpske ideje okupljaju kojekakvi škartovi, puvala, laprdala, secikese, i svi oni kojima je "oduzet" identitet Foto: Radio Slobodna Evropa
Pošto se u Beogradu uveliko juriša ka zvaničnoj rehabilitaciji Milana Nedića, saradnika okupatora za vreme Drugog svetskog rata; te će se bezglavo trčati prema proklamovanom fašisti Dimitriju Ljotiću; jer je Draža Mihailović već uveliko passé – valjalo bi da se zna, jednom za svagda, tko je, dapače, otvorio Vrata Pakla, i pustio sve te poražene barjake napolje, zarad sopsvene gladi za moći.
Ko je taj volšebnik koji je sa lanca pustio sve one krvoločne kerbere, razjarene psoglavce, pobesnele drekavce i odurne karakondžule, koje su više od 10 godina vršljale, zulumčarile i uništavale sve nesrpsko po prostorima bivše Jugoslavije.
Jer, eto, danas hoće i spomenik u centru Beograda da mu dižu.
Za Njega, u stvari, prvi put čujem - mislim da sam krenuo u prvi razred osnovne - kada je majka ušla kod babe, u drugi deo stana, sa kezom na licu, i osmehom u očima, da je konačno gotov. Baba, stari kadar ondašnje države, uzvraća odbrambenom rečenicom da ništa nije gotovo.
"Ali, policija je podgila pesnicu u vis. Nema više ko da ga brani", napadala je majka.
"Ma to ne mora ništa da znači."
"Ti isto kao njegov otac (moj deda, sa ćaletove strane), jedino ste vas dvoje tužni što Sloba pada.", pobedonosno se smejala.
"Ne znate šta činite", govorila je uz vrtenje glavom.
Ceo taj asocijativan razgovor na tadašnjeg predsednika SRJ desio se Petog Oktobra. Naravno da nisam znao da će taj dan biti zapamćen kao famozna prekretnica, niti sam pojma imao da On ima bilo kakvu veličinu, ali, kroz godine koje su tekle, spajao sam neke puzle u glavi i tako skužio da sam, zapravo, bio pasivni učesnik tog veledana u sopstvenoj kući.
Elem, osamnaest godina kasnije, Njegov amanet živi. I to u onom obliku, kao u lošim nastavcima blockbaster filmova, u kojem je glavni-super-mračni negativac poražen, ali ima onu rečenicu na kraju, after credit, "I will return!".
Da zluradi ne shvate da govorim da je taj nastavak krenuo od 2012. (kada je SNS uzjahao) - naprotiv, on je krenuo mnogo pre toga. Njegov duh je samo nastavio da živi nakon njegove smrti.
Samo što danas, odnosno mojim vršnjacima - generacijama rođenih tokom zloglasnih Devedesetih - indoktrinira se neka upside down priča u kojem je Milošević bio jedna tragična ličnost. Ličnost koja se suprotstavljala Novom Svetskom Poretku, mračnom Zapadu, izopačenom sistemu vrednosti i svim dušmanima srpskog naroda.
A zašto loš sequel? Jer Njega nema, ali zato njegova zaostavština punom parom živi, stoga se oko Njegove velike, besmrtne i učvršćene velikosrpske ideje okupljaju kojekakvi škartovi, puvala, laprdala, secikese, i svi oni kojima je "oduzet" identitet, klanjajući se - na ovakav ili onakav način - njegovom okultističkom totemu, prizivajući Ona Vremena kada "jes' da smo bili u ratu; da je bila inflacija; da smo se raspali; da su nas bombardovali; ali smo barem bili ponosni."
Svi će se oni za mesec dana - kada se bude oplakivala njegova smrt - tiho oglasiti: i akademici, i političari, i estradne zvezde, i bivši bezbednjaci, i haški optuženici, kao i ostatak kamarile, koja i dalje, jebote, ne može da veruje da takvog (ne)čoveka više nema.
Niko nije verovao u rečenicu da je "sve isto, samo Njega više nema". Ali, danas ona dolazi do svog zenita.
Evo, pred godišnjicu njegovog usmrćenja, kada će opšrenarodna gungula - sudeći po virtuelnim sokoćalima - tugovati, kačiti njegove slike, govore, citate i rečenice, i suze digitalne liti nad Miloševićevim avetom; ona majušna skupina će bojažljivo pokušavati da simobilizuje taj dan time što će prikazati koliko smo zbog Njega, da oprostite, otišli u pičku lepu materinu. Ali, ruku na srce, to je već toliko beznačajno postalo.
Koliko bi još Drine trebalo da proteče da bi ta „junačka“ Srbija mogla da shvati da je poređenje Radovana Karadžića i Kneza Lazara pljuvanje sopstvene povijesti?
Koliko još decenija bi trebalo da prođe kako bi se shvatilo da bombardovanje Srbije nije reakcija na „časnu odbranu srpstva“, već posledica našeg siledžijstva i osionosti? I koliko još vekova mora da odleprša kako bismo priznali sebi da smo zasrali do balčaka od ’91 do ’95? I kada ćemo prestati da ološ svrstavamo među svece? Toliko zabranjenih pitanja postoji da mogu ovako da pišem do sutra.
I zato mu hvala na tome što sam tek sada shvatio zašto su Srbi u svetu prikazani kao "teroristi, divljaci i kriminalci". Hvala mu što nam je obezbedio da se međusobno koljemo, kada više ne možemo sa susednim zemljama, oko njegovog lika i (ne)dela. Hvala mu na tome što nam je ulio u mozgove klaustrofobičnu paranoju od država oko nas.
Hvala mu za Gazimestan, Vukovar, Podujevo, Srebrenicu, Sarajevo, Zadar, Višegrad, Dubrovnik i još mnoge druge gradove, opštine, sela i naselja. Hvala mu za aparthejd na Kosovu; hvala mu za koncetracione logore po BiH; hvala mu za sve one “kristalne noći” po gradovima Srbije; za hiljade i hiljade pobijenih civila; i za stotine hiljade raseljenih, proteranih i po svetu rasutih.
Za bombardovanje. Za Crvene Beretke; za "vraćeni dug iz '41"; za ubijenog premijera; za nezavisnost Kosova; za razrušeni Beograd zbog nezavisnosti Kosova.
Za Ratka, Radovana, Lukića, Stanišića, Markovića, Tolimira, Šljivančanina, Dragana i ostatak goodfellasa.
Dug je to spisak.
Ali, u svakom slučaju, hvala Vam, Predsedniče, na svemu. Zaista.
P.S.: Nadam se da će Vam ovo pismo stići do Pakla.