Vučićev Gulag u Novom Sadu

Marija Vasić profesorica je sociologije i građanskih predmeta u gimnaziji Jovan Jovanović Zmaj u Novom Sadu. Autorica je dvije knjige o Holokaustu o Novosadskoj raciji, masovnom zločinu mađarskih fašista nad Novosađanima i Vojvođanima iz siječnja 1942. koji se duboko urezao u kolektivno sjećanje grada: “Kad Bog zažmuri”, 2017. i “Pismo na šinama” iz 2021. Dugogodišnja je ugledna politička i građanska antifašistička aktivistkinja, te jedna od dvanaestoro sudionika masovnih građanskih prosvjeda koje je Vučićev režim u ožujku prošle godine optužio za rušenje ustavnog poretka. Šestoro od tih dvanaest, uključujući i Mariju Vasić, uhićeni su te dva mjeseca proveli u pritvoru i još pet u kućnom pritvoru, dok se ostalih šestoro u trenutku pokretanja istrage nalazilo u Dubrovniku, u Hrvatskoj, i do danas se nisu vratili u Srbiju. Pritvorenici su nakon dva mjeseca pritvora prebačeni u kućni pritvor uvelike zaslugom – preciznije bi možda bilo reći “žrtvom” - Marije Vasić, koja je stupila u rigorozni štrajk glađu i time pokrenula masovne prosvjede sa zahtjevom za puštanje pritvorenika. 

Premda svi ti događaji nisu nepoznati, Forum u formi intervjua objavljuje iscrpno svjedočenje Marije Vasić o sustavnoj represiji nad njom koja je trajala godinu i pol, od hapšenja do 25. listopada, kada je Vučićev SNS izgubio izbore, pa čak – kako se iz intervjua vidi – i koji dan duže. Iskaz Marije Vasić samo je jedno od potresnih i važnih svjedočanstava koja valja zabilježiti kako se ne bi zaboravilo sve što je Vučićev režim bio spreman učiniti vlastitim građanima.

Kako ste uhapšeni?

U Beogradu je za 15. marta prošle godine bio zakazan najveći skup studentskog pokreta i pobunjenih građana. Cela zemlja je bila pod tim utiskom: svi su se organizovali i planirali kako će otići. Mi smo u to vreme bili članovi Pokreta slobodnih građana (PSG). Imali smo neformalan sastanak sa grupom studenata iz STAV-a (novosadska aktivistička grupa “Studenti protiv autoritarne vlasti”, op. a.) koji su došli kod nas u kancelariju PSG-a. Ja sam za taj sastanak čula sat i po pre, i došla sam da prisustvujem, pošto predsednik Gradskog odbora nije bio u mogućnosti, a ja sam njegov zamenik. Imali smo neformalan razgovor, šta ćemo i kako raditi, nije postojao nikakav plan sastanka: govorio je ko je šta mislio, od potpuno banalnih stvari, poput onih šta ćemo obući, do nekih nerealnih ideja. Razišli smo se; nismo znali da smo sve vreme prisluškivani. Sutra uveče, 13. marta u devet sati, pet provladinih televizija je prekinulo sav program. Krenula je specijalna emisija Informera koju su prenosili svi ostali, u kojem su delove našeg razgovora prenosili, predstavljajući nas kao teroriste koji planiraju državni udar i nerede u Beogradu. Objavljivali su naše slike, isečene, i montirane delove razgovora. Naravno da nisu stavili najvažnije delove u kojima se razilazimo i kažemo: 'Znači, ništa se nismo dogovorili, vidimo se u Beogradu.'

Kako ste vi saznali za tu emisiju?

Tako što je telefon počeo neverovatno da mi zvoni, jer ja naravno ne gledam ni Pink ni te režimske kanale. Podigla sam slušalicu i moja drugarica iz škole je rekla: 'Molim te, upali Pink, gledaj šta se dešava.' Ja sam rekla: 'Ma ne pada mi na pamet da gledam Pink.' Ona kaže: 'Molim te, pogledaj, svi ste na Pinku.' Okrenula sam i videla, čula naš razgovor. Naravno, moja mama me odmah zvala i pitala: 'Marija, jesu ovo tvoji?' Ja sam rekla: 'Mama, i ja sam tu.' Na što je ona rekla: 'Pa vas će sve uhapsiti.' Ja sam rekla: 'Pa šta da radim? I zatvor je za ljude.' Odgledali smo tih sat i po tog programa. Odmah posle otišla sam kod advokata. On je isto gledao i rekao: 'Što se mene tiče, ovde nema nikakvog krivičnog dela, ali je sasvim moguće da će vas radi predstave hapsiti." Ja sam pitala, dobro, šta ja sutra da radim? On je rekao, radi što god hoćeš, idi gde hoćeš, slobodna si žena dok te ne budu tražili. Ja sam sutra sa porodicom otišla u Beograd, sa sinom, mužem i dvoje kerova, zato što su počele pretnje. Svi smo počeli da dobijamo preko noći i to jutro nenormalan broj pretnji preko društvenih mreža, u porukama i tako dalje: da smo teroristi, da će nas ubiti... Moj muž, koji radi u Beogradu, rekao je: ideš sa mnom u Beograd, ne možemo te ostaviti ovde u stanu. Moje kolege iz Novog Sada, Mladen Cvijetić i Srđan Đurić, koji su takođe bili na sastanku, otišli su u policiju tog jutra i pitali: "Da li vi nas tražite? Nećemo da bežimo i nećemo da nas vijete - ako smo nešto krivi, javljamo se policijskoj stanici." Oni su rekli: "Mi vas ne tražimo, idite kući. Ako nešto bude trebalo, mi ćemo vas naći". I oni su to meni javili. Međutim, negde oko tri sata zazvonio mi je telefon, i rekli su da me traže iz policijske stanice, i pitali gde se nalazim. Rekla sam, u Beogradu, na toj i toj adresi. Oni su rekli, poslaćemo patrolu da vas privede na razgovor, i ja sam rekla: "U redu, ja sam tu sa detetom." A mi smo baš ručali: sin me traži da mu otkostim batak, a ja kažem: "Molim te, Mihajlo, uradi sam ovo sada, dolaze da me uhapse, ne mogu sad da ti sečem pile, treba hitno da nađem advokata." Zovem jednog prijatelja, drugog; muž zove sve advokate, treba mi hitno advokat. Nazovem stranku, i oni kažu, šaljemo ti advokata, Aleksandra Petrovića, koji me i danas brani, koji je iz PSG-a. Ušlo je šest policajaca iz Uprave kriminalističke policije, sa policijskim značkama, rekli su da me privode na informativni razgovor u svojstvu građanke, tu, pred detetom i pred mužem. Stigao je advokat, stavili su me u kola - idemo u Novi Sad na razgovor. Međutim, sva kola su krenula u Novi Sad, sem kola u kojima sam ja bila sa tri inspektora. Oni su obrnuli krug oko zgrade, stali su, i u kolima su mi rekli: "Pružite ruke." Znala sam šta to znači, ali nisam mogla da verujem da se to stvarno dešava.

Da vam stave lisice?

Da. Ja kažem: "Je li moguće da ćete ovo sada da uradite?" Oni kažu: "Samo pružite ruke." "Čekaj, je li moguće da ćete mi staviti lisice i da ćete me snimati za Informer?" On kaže: "Pružite ruke." Pružila sam ruke, oni su mi stavili lisice, izveli me iz kola, premestili me u druga, tu je stajao jedan policijski inspektor sa telefonom, sve to snimao. Ja sam mu mahnula, ušla sam u druga kola, odmah su mi skinuli lisice, i nastavili smo za Novi Sad. Dok smo stigli, svi smo bili na Informeru. Dva puta sam pisala Zaštitniku građana - takozvanom Zaštitniku građana - da tražim ime policijskog službenika koji mi je neovlašćeno stavio lisice, tko me snimao, i tko dostavlja snimke iz policije Informeru. Naravno da odgovor nikad nisam dobila. To sam pisala još za vreme pritvora, prošlo je više od godinu dana.

O tome ste spremni svjedočiti na sudu?

Naravno. Dok sam bila u pritvoru u Okružnom zatvoru u Novom Sadu, u naselju Klisa, pisala sam dva puta. Odgovor nikad nisam dobila.

Tada su vas odveli na saslušanje, a sa saslušanja u pritvor?

Tako je. Odveli su me u policijsku stanicu; odatle u tužilaštvo; tužilac je tražio prvih 48 sati pritvora... Sve mi je to vrlo maglovito, jer sam bila u stanju potpunog šoka. I ostalih šest uhapšenih je bilo tu. Samo znam da smo dobili 48 sati pritvora, da smo svi raspoređeni u različite policijske stanice; da sam ja bila raspoređena u Sremskim Karlovcima, pored Novog Sada, i da sam tamo 48 sati bila u samici. To je jedno od najstresnijih iskustava: u sobi ste dva sa dva, sami, bez prozora, bez sata; nemate osećaj ni o prostoru ni o vremenu, da li je dan, da li je noć, ni kako vreme protiče. Unesu vam neku suvu hranu, tost, suhomesnato, vode. Spavate na strunjači, a pored glave vam je toalet gde vršite nuždu. Ja sam u drugih 24 sata dobila napad panike, jer mi je falilo vazduha. To je bio već 15. mart. Jedino sam čula zvuke s televizora u policijskoj stanici, jer je bio jedan momak mlad, sam, dežuran. Celo vreme sam pokušavala da čujem šta se dešava u Beogradu, jer je bio protest u toku. Mislila sam, makar će on slušati vesti, pa ću moći čuti i ja. Međutim, taj momak je celu noć slušao narodnu muziku. Ništa nisam mogla da čujem, i nisam mogla da verujem da nekoga ko radi u policiji ne interesuje šta se dešava u Beogradu. Dobila sam gušenje, i lupala na vrata, i taj je momak otvorio, a ja sam rekla: "Ne mogu da dišem, otvorite malo vrata." On je rekao: "Ne smem da otvorim. Šta hoćete da uradim?" Ja sam rekla: "Zovite hitnu pomoć, ne mogu više da dišem." Zvao je hitnu pomoć. Brzo su došli, izmerili su mi pritisak, saturaciju, i rekli da je sve u redu, da imam napad panike. Nikad ranije ga nisam imala, ne znam kako izgleda. Sve vreme sam plakala i davila se. Tražila sam nešto za smirenje, a oni su rekli da imaju samo neku inekciju. Rekla sam, nisam nikad primala inekciju za smirenje, jel možete da mi date običnu tableticu, jer ne mogu da dobijem nešto što ne znam kako deluje: sutra treba da idem pred tužioca, moram da budem svesna šta pričam. Rekli su da nemaju ništa drugo, i otišli. Tako da sam ostala tu da pokušam da smirim disanje. Taj dečko je otvorio malo vrata da uđe svežeg vazduha, jer stvarno, 48 sati niko nije otvorio vrata. Sutra su nas izveli pred sudiju; sudija nam je odredila 30 dana pritvora.

Svo šestoro bili ste zajedno na saslušanju?

Da. Čekali smo sedam sati u hodniku. Za to vreme su se ljudi već okupljali ispred suda, ispred tužilaštva. Čuli smo glasove. Mrak je već pao, ljudi su palili svetla na dva ulaza tužilaštva. Negde uveče oko sedam sati sudija je donela odluku da nam produži pritvor za trideset dana. Naši advokati su tražili uvid u predmet. Nisu dobili, a posle smo saznali da su ti takozvani dokazi protiv nas - ta snimka - tek 24 sata kasnije stigla u tužilaštvo pošto smo mi već zatvoreni, i proglašeni su za strogo poverljive dokaze, iako ih je videlo šest miliona ljudi. Bilo je i na Youtubeu sve okačeno, a onda su ih skinuli. Stavili su nas u tri marice. Samo se sećam da sam u marici bila sa Davorom Stefanovićem, i da sam ga tešila. On je jedan od mlađih studenata. Sećam se i da su ljudi koji su trčali za maricom lupali na naša vrata; nisu znali ko je u kojoj marici; da su nam dovikivali, nisam videla ko je to bio; posle sam čula i videla na snimcima da su to bile moje koleginice.

Jeste li znali da je to podrška ili ne?

Znali smo. Vikali su naša imena, i moje koleginice su trčale za maricom i lupale u prozore. Posle sam videla snimak: jedna koleginica se onesvestila od stresa koliko je trčala. U tom momentu to nisam videla. Stigli smo na Klisu. Ja sam odvojena u ženski deo, oni u muški. To je stanje šoka u kojem ne znam ni gde sam stigla, ni nikakva pravila. Stavljaju me na tuširanje. Ja ne znam da ne smem da pričam sa stražarkama, da mi niko neće odgovoriti: ja najnormalnije te žene pitam jel ima neko da mi da šnalu da zavežem kosu dok se tuširam, a one me gledaju kao u zid. Ne odgovara niko, i ja shvatam da se ovde sa mnom ne razgovara. Pa kažem, pa dobro, onda ću držati kosu. Istuširam se, i stavljaju me u ćeliju sa još jednom devojkom koju su izvukli iz jedne sobe. Stavljaju nas u ozloglašenu prostoriju "1A", u kojoj niko pre toga nije bio, a koja izgleda tako da sam ja pitala ovu ženu:  jel' ovako izgledaju ćelije? Ona kaže: "Ne, ovako ne izgleda nijedna ćelija." To je najprljavija moguća prostorija, sa zidovima ispisanim krvlju. Šake krvi, imena, apsolutno nema ništa unutra, samo goli kreveti, razvaljen toalet, prljavština na svakom koraku. Sedela sam obučena celu noć. Ta devojka je uzela lekove za smirenje, otišla da spava, a ja sam sedela do jutra. Ujutru su došli i premestili nas u jednu drugu ćeliju, gde sam zapravo videla kako izgledaju ćelije, da to može da izgleda, da kažem, i normalno. Bila sam u ćeliji broj 4, sa još tri žene, gde sam videla da ćelije mogu da budu i okrečene, da možeš da imaš i televizor, i orman, da ne mora da bude razvaljeno i prljavo sve; da ne mora da ima stenica... Jeste, to je premalo, jedno dvanaest kvadrata na nas četiri, zajedno sa toaletom, čučavcem koji nema cela vrata već pola, da ne bi imao nikakvu privatnost. Tu sam sa tim ženama provela dva meseca.

Tko su bile te žene?

Žena s kojom sam bila tu jednu noć bila je iz sobe u koju sam vraćena. Uglavnom su tu bile prestupnice koje su imale recidivizam u isto delo. Uglavnom je u pitanju droga i nasilje, i one su tu više od dvije godine, iako je to istražni zatvor. Bila je sa nama inženjerka za nadstrešnicu, tako da sam bila sa njih tri. Ona je tu bila već osam, devet meseci.

Dopušta li zakon u Srbiji da se tako dugo boravi u istražnom zatvoru?

Naravno da ne. Ali kod nas je sve dozvoljeno. Zatvori su prepuni. Javnost nije znala kakvi su uslovi u istražnom zatvoru u Novom Sadu dok ja nisam oslobođena i otišla na televiziju, gde sam rekla da nam stavljaju lisice i na ruke i na noge prilikom izlaska iz zatvora kod lekara, ili na ispitivanje. To rade samo u novosadskom istražnom zatvoru. To se videlo kada je Bogdan, student, vođen na sahranu njegovog oca. Imao je lisice i na rukama i na nogama - to je isto novosadski istražni zatvor. I ja sam tako vođena u Beograd na saslušanje, na Odjel za visokotehnološki kriminal, kada su mi veštačili laptop, i kada sam išla da prisustvujem tome. Nisam znala da će mi staviti lisice i na ruke i na noge, inače ne bih pristala da idem. Tako su me vozili u marici, vezanu. Nisam mogla da hodam, jer sam propustila sve obroke. Takva me mučnina uhvatila - da sam znala da je tako neprijatno, ne bih išla, ali nisam znala pravila, da ću imati vezane i ruke i noge.

Kako ste stupili u štrajk glađu?

Danima smo čekali odluku suda o oslobađanju ili kućnom pritvoru, zato što su naši advokati napisali milion i jednu žalbu, a naši saborci spolja pisali su Evropskom sudu i na druge adrese. Očekivali smo rasplet, ali smo dobili produženje za još mesec dana. Znači, ukupno ovako: prvo 48 sati, pa produženje na mesec dana, pa još na mesec dana, pa još na mesec dana. E, ja sam kod ovog četvrtog produženja stupila u štrajk. Pa još nismo dobili napismeno, nego je Pink saznao pre nas: pošto tamo u zatvoru nema druge televizije, ja sam na Pinku videla vest - teroristička novosadska grupa dobila produženje za još mesec dana. Kad su ušle čuvarke da nam donesu ručak, ja sam njima saopštila da sam od ovog momenta u štrajku glađu i žeđu, da štrajkujem zbog nezakonitog pritvora, i da više neću primati ni hranu ni vodu. One su bile dosta šokirane, jer sam ja tamo bila najstarija u ćeliji, i s njima sam imala najbolju komunikaciju, u smislu da nisam pravila nikakve probleme - dosta su me ozbiljno shvatili. U krajnjem slučaju, a to sam posle saznala, puno njih je čitalo moje knjige. Rekle su mi da to moram napismeno poslati upravniku, pa sam napisala i potpisala. One su rekle: stiže vam ručak, morate ga uništiti, da bi ovo što ste rekli bilo pravosnažno, odnosno, hrana ne sme ući u vašu ćeliju. Ja kažem, ali ja ću hranu dati ovim ženama u mojoj ćeliji, a one kažu: "Ne, vi ne smete biti u kontaktu sa hranom. Pred našim očima morate uništiti sve što imate od hrane." I onda sam ja bacala u đubre, ceo ručak, voće, limune, sve što sam dobila, da bi oni shvatili da sam u štrajku glađu i žeđu.

Marija Vasić (Foto: Autonomija.info)

Kako se to nastavilo?

Taj dan, bio je utorak, bio je dan posete za moju decu. Moji sinovi su došli, negde oko deset sati su pušteni unutra, i ja sam im saopštila sama tu moju odluku. Ne znam ni danas da li je bilo dobro da sam im ja saopštila, ili da čitaju iz medija. Moj mlađi sin tada nije imao ni šesnaest godina, stariji je imao 26. Imali smo pola sata da se ispričamo, iza prozora, iza stakla. To mi je bio jedan od najtežih dana, zaista. Koliko sam se trudila da budem koncentrisana, da im sve kažem u tih pola sata... Mali je sedeo i čekao na red da priča sa mnom, a ja sam starijem pričala da sam rekla advokatu šta on da prenese, šta to znači... On je rekao: "Mama, jel' ti znaš šta to znači? Znaš kako završavaju politički zatvorenici koji štrajkuju u zatvoru?" Ja kažem: "Znam." "Jel ti znaš da ovde nema doktora? Dok oni budu pozvali doktora, tebi može da se sloši...". Ja kažem: "Znam, Milane, veruj mi, ovo je jedini način, ja više nemam načina, ja više sedeti ovde neću. Oni će nam beskrajno produžavati: svaki put je izgovor da protesti napolju još uvek traju, i mi smo, kao, u mogućnosti da ponovimo delo." I, rekoh: "Ovo je izgovor da nas beskrajno mrcvare - ja više ovde ne mogu da sedim. Ja ću se boriti sa onim što imam, a to je moj život." Kaže on: "Šta da poručim svima?" Ja kažem: "Poruči im da milost ne tražim, niti će je dobiti.". Kao što je Rade Končar poručio pred streljanje - to je jedino što mogu da poručim, jer ja se borim protiv protivzakonitog pritvora. Ja sam rekla, čekaj sad da se ispričam sa Mihajlom. I onda sam se okrenula mlađemu i rekla... Htela sam da skrenem malo temu, i kažem: "Mihajlo, kako je bilo na ekskurziji?" I u tom momentu je on počeo da plače. I on nije reč jednu mog'o da kaže, i ja više nisam mogla da kažem nijednu reč. Mi smo plakali, plakali, plakali... Ja sam vikala samo: "Mihajlo, molim te, nemoj plakati, jer ja ću ovo sve izdržati, samo ako ti ne budeš plakao." On nije mog'o reč jednu da kaže, ni ja nisam mogla, i tu je isteklo vreme, i ja sam samo rekla: "Mihajlo, ja ne radim ovo da bih se ubila. Ja radim ovo da bih što pre izašla. Veruj mi, mi se brzo vidimo! Veruj mi da se brzo, jako brzo vidimo!" On reč jednu nije mogao od suza da kaže. Onda su me odveli, i taj dan je bio pakleno tužan. Samo sam plakala. Em' što nisam uzimala vodu, em' što sam plakala ceo dan. Potpuno sam dehidrirala do uveče. Sutra ujutru je došao taj Zaštitnik građana da razgovara sa mnom.

Je li vam ikako pomogao?

Ja sam već jedva hodala, ali sam još mogla da hodam. Ove žene iz sobe su mi stavljale mokre krpe na usta, da malo ovlažim, da mi se ne zalepe usta. Ujutru su rekli, stigao vam je advokat, podigli su me iz kreveta, ja sam hodala. Advokat me video u tom stanju. Molio me da počnem da pijem vode. Ja sam rekla: "Ne, ne, ne,  neću da uzimam ništa. Ja znam da je ovo najgori oblik štrajka, i znam ne mogu dugo da izdržim, ali ja ne mogu da se mrcvarim sedam dana u štrajku glađu uz vodu, koji može da traje jako dugo. Ja ovo moram brzo završiti." Posle toga došao je takozvani ombudsman, Zoran Pašalić, u kancelariju me zvao. Jedva sam hodala, držala sam se za zid. Bila sam totalno bleda i dehidrirana. Onda je usledio neprijatan razgovor u kojem je on vikao na mene i rekao mi: "Šta vi radite od sebe? Vidi na šta ličite! Dehidrirali ste, dovde se oseti da ste vi u ketozi... Niste vi Goran Vesić da postignete nešto štrajkom glađu!" Ja sam rekla: "Sram vas bilo. Nećete vi vikati na mene." Pokušala sam da ustanem, da demonstrativno odem, međutim, jedva sam hodala, i uhvatila sam se za zid, i tako sam uza zid došla do kvake, izašla napolje, gde me čekala čuvarka, i odveli su me. Rekla sam mu: "Nemojte više dolaziti, neću više da razgovaram sa vama." Sutradan ujutru više nisam mogla da ustanem. Merili su mi sve vreme pritisak i vadili krv, da vide da li ja foliram ili stvarno štrajkujem. I kad su videli koliko mi je glukoza pala, i da mi je pritisak užasno nizak zbog dehidracije, rekli su, danas vas prevozimo u bolnicu. Međutim, ja više nisam mogla da ustanem. U jednom momentu su došli i rekli, imate posetu. Ja kažem, ne mogu da ustanem, nikakve više posete ne mogu da primam. Oni su rekli, ustanite, pomoći ćemo vam.

Tko je došao?

Nisam to znala. Cimerke su me nosile ispod miške. Unele su me u prostoriju, i ja sam tada prvi put videla mog muža, koji nije mogao dva meseca da dobije dozvolu da me poseti. I dobio je dozvolu trećeg dana štrajka da me vidi. Ja sam samo počela da plačem, i on kad me video je počeo da plače. Mogu misliti na šta sam ličila. U njegovim sam očima videla tu stravu. I samo sam plakala, i rekla sam: "Nikad nas neće pustiti, nikad nas neće pustiti." On je rekao: "Pustiće vas, blokirana su sva tužilaštva u Srbiji. Novi Sad je pod opsadom, Niš je blokirao, Beograd... Pustiće vas, samo polako." Međutim, ja sam tu već ležala na onom stolu, nisam mogla da stojim. Oni su mene pokupili, i odveli u maricu, i rekli mu da me vode u bolnicu, ali nisu rekli u koju i gde. Tu je nastupilo traženje po bolnicama. Moj sin i muž su se rasporedili: išli su u pokrajinsku bolnicu, u gradsku bolnicu... Niko nije znao gde sam. A odvezli su me u Beograd, u specijalnu zatvorsku bolnicu.

Vaši nisu znali kamo su vas odvezli?

Nisu, dva, tri dana. Posle sam čula da je bila opšta potera; da su svi živi zvali bolnice, sve moguće, da li sam ja tamo... Niko nije mogao da mi uđe u trag. Moj sin je u jednom momentu otišao do Centralnog zatvora u Beogradu, u kojem je Specijalna bolnica, i pitao da li sam ja tamo, a oni su rekli da ne smeju da mu kažu. Mene su odneli do marice, i stavili su me u maricu misleći da ću ja da uđem, ali ja sam samo pala i ostala na zemlji. Tu je bio jedan medicinski tehničar i uneo me u maricu; nije bilo lekara i čuvarke. Ostala sam da ležim na patosu marice. Rekli su mi: "Ustani." Nisam mogla. Vozač je rekao: "Mora neko podići ovu ženu, ja ne mogu da vozim dokle god je neko na patosu." I onda je došla čuvarka, podigla me, stavila me kao lutku na sedište, vezala me da ne padnem kaišem, i onda su me odvezli do bolnice. Medicinski tehničar koji je išao sa mnom... To je neverovatno. Ovako mi se unosio u facu i rekao: "Vasićka, zapamti moj lik. Ja sam išao s tobom kada su te vozili, znaš? Ti ćeš jednog dana biti neko važan, da znaš, ja sam iš'o s tobom kada su te vozili u bolnicu." Ja nisam mogla da govorim. Samo sam ga pogledala... On je mislio da je imao neke zasluge, da ja njega zapamtim – a nije hteo da me podigne sa patosa... Uglavnom, kad smo stigli u Centralni zatvor, otvorili su vrata marice. Sećam se, nisam naravno mogla da izađem sama, ali da sam videla jedno deset medicinskih sestara i radnika te bolnice, da me čekaju spremno, da me preuzmu, i da svi plaču. I ja samo kad sam videla ta lica, meni su krenule suze. Jedan momak je ušao unutra, izneo me na rukama i stavio me na nosila, i počeo da trči kao lud kroz bolnicu. Tako je brzo trčao i svi za njim da smo mi udarali u zidove. Ja sam u jednom momentu jauknula kakav je udarac bio, a on je rekao, sećam se: "Odlično, osetila je da smo udarili o zid."

Jer su znali u kakvom ćete stanju doći.

Da. Stigli smo na neko odelenje, neko mi se uneo u facu i rekao: "Vi ste u bolnici. Da li smemo da vam hitno uključimo infuziju?" Ja sam samo klimnula očima, i u obe ruke su mi odjednom uboli igle u vene. Slikali su me za dosije; to sam videla. Na šta sam ja ličila, možda ću jednom videti. Još nisam videla taj dosije. Neko mi je podigao glavu i sipali su mi nešto slatko u usta. Ja se samo sećam tog osećaja: posle tri dana ničega, taj osećaj nečeg čokoladnog, slatkog i hladnog... Oči su mi se odjednom otvorile. Odveli su me na neko odelenje sa neke tri žene. Tim ženama su objasnili da ja ne mogu da hodam i da ne mogu da ustajem, i da one moraju da mi pomažu.

Znači, to je bila zatvorska bolnica, i ljudi koji u njoj rade su vam nesebično pomogli?

Tako je. Ali niko nije smeo da razgovara sa mnom,  i da bilo kakvu informaciju mi prenese. Jer, pored svakog lekara su stajala dva policajca. Posle sam čula da je u dosijeu pisalo: "Specijalno čuvano lice. Zabranjen razgovor." Uglavnom, posle dva dana shvatila sam da nešto nije u redu na tom odelenju, jer te žene koje sa mnom leže ne dobijaju normalnu hranu i normalan escajg, jer jedu iz ruke. Nema tanjira, nema viljuške, noža, ničega... I, u jednoj kontroli - pošto su me stalno kontrolisali, bubrege, težinu, krv, pritisak, sautraciju, rentgen, sve što su mogli, jer sam i dalje odbijala da jedem, samo sam primala infuziju i vodu... - poslali su i neuropsihijatra. Pitao me: "Kako ste, Marija?" Ja kažem: "Mislite, kako sam na psihijatrijskom odelenju?" On kaže: "Shvatili ste da ste na psihijatriji?" Ja kažem: "Pa naravno da sam shvatila, pošto ove žene oko mene ne dobivaju normalnu hranu i nema escajga." I on kaže: "Nije bilo mesta na internoj klinici gde ste vi trebali da ležite, pa su vas stavili sa psihijatrijskim zatvorenicama." Ja kažem: "Dobro, a jel možete vi meni da garantujete bezbednost?"

Jer njima ne daju pribor za jelo da ne naude sebi ili nekome drugome?

Tako je. I on kaže: "Pa znate, one su pod jakim lekovima." Kažem: "Znači, ne možete da mi garantujete." On ponovi: "One su pod jakim lekovima." A zapravo su te žene bile jako korektne. One su posle u razgovoru pričale: dve su ubile muža, ova jedna ima neuračunljivost, i tako dalje... One su bile jako korektne, kao što su i sve zatvorenice bile jako korektne prema meni. One su mene nosile na leđima do toaleta. Taj deo je bio mnogo humaniji nego onaj u pritvoru na Klisi, jer smo imali u sobi toalet s WC-om, tušem i toplom vodom, a ja sam na Klisi imala tri puta nedeljno pravo na tuširanje. Ovde smo imali tuš, to je za mene bilo neverovatno osveženje posle dva meseca, ali nisam mogla da hodam, tako da su one mene nosile na leđima dok nisam uspela da stanem na noge, i da operem konačno kosu. Nismo imale dva meseca fen za kosu, ja sam imala ukočen vrat, jer je to mart mesec, kad je hladnoća bila velika; u skijaškim jaknama smo sedele s mokrom kosom... Ovde je konačno stigao fen za kosu, konačno sam mogla da osušim kosu normalno. Tako da je na psihijatriji bilo daleko humanije nego na Klisi. Tamo sam bila sedam dana.

I svo to vrijeme niti se znali što se događa, niti vas je itko posjetio?

Koga god sam od lekara pitala šta se dešava, niko nije smeo ništa da mi kaže, jer je policija stajala sve vreme. Međutim, jedan lekar, poslednji koji je došao da me obiđe, je došao da vidi kako sam. Meni su poslali već fizijatru, jer nisam mogla da hodam, morala sam da vežbam, mišići su mi već počeli da atrofiraju. Stalno su mi svi govorili, morate početi da jedete, počeće da vam se tope mišići... Rekla sam: "To me apsolutno ne interesuje! Mene interesuje šta se dešava napolju, da mi kažete da li se nešto dešava po pitanju našeg oslobađanja! Nemojte me terati da jedem! Ja neću početi da jedem dokle god me ne oslobode." I onda je taj jedan čovek rekao: "Ne mogu da vam kažem šta se dešava napolju, ali pozdravili su vas Bobi i Milka." I ja sam se zapanjila, pogledala sam u njega. On se samo okrenuo i otišao. Ja sam ostala šokirana tom rečenicom, i ove žene su me pitale kad je straža otišla: "Šta je ovaj čovek rek'o? Ko vas je to pozdravio?" Ja sam rekla: "Moje čivave." Neko je bio u kontaktu sa doktorom, i on je uspeo da mi prenese da me neko od kuće pozdravio, jer su to imena mojih pasa. I onda smo svi počeli da plačemo, ja isto, reko': "Doktor je u kontaktu ili sa mojom decom, ili sa mojim mužem, i oni su našli neki način da me pozdrave." To je bio jedini znak da je neko otkrio gde sam ja, i da su me nekako mogli pozdraviti.

Jesu li vas uspjeli posjetiti?

Pitala sam upravnicu: "Zašto ja jedina nemam posete?" I tamo ima poseta. Ona je rekla: "Niko nije tražio da vas poseti." Ja kažem: "Ali to apsolutno nije tačno! Da ni moja porodica, ni moji advokati, niko nije želeo da me poseti?! To ne možete da me ubedite." Kaže ona: "Ne, niko nije." Da bi se posle ispostavilo da oni nikom nisu izdali dozvolu, i da je moj advokat od prvog dana pokušavao da dobije dozvolu, ali su ga odbijali, govorili mu, treba ovo, treba ono, pismeno... I tako dalje. Na kraju, sedmi dan su mi rekli, imate posetu. Stavili su me u kolica, invalidska, pošto sam prohodavala, ali još nisam bila stabilna na nogama. Centralni zatvor je ogroman, lavirint, nisam mogla da hodam toliko daleko. Moj advokat se šokirao kada me  je video, pitao zašto sam u kolicima. Pa, rek'o, nisam stabilna još na nogama. On je rekao: "Uložili smo sve moguće žalbe; sud donosi odluku, može biti u toku dana... Sve je blokirano; sedam dana niko nije ušao u tužilaštvo; svi spavaju ispred tužilaštva, svi tvoji đaci su ispred, dan i noć... Ceo Novi Sad je tamo... Pokušaće sve što mogu. Evropski parlament je reagovao, evroparlamentarci su reagovali... Svi ste ušli u rezoluciju Evropskog parlamenta. Čekamo odluku... Molim te, počni da jedeš." Ja sam rekla: "Ne, neću početi da jedem dokle god nas ne puste napolje." On je rekao: "Jesi ti čula buku ispred zatvora?" Ja rek'o, ne. Kaže on: "Pa svaki dan su ispred Centralnog zatvora ljudi iz Beograda, sa tvojim sinom." Ja rek'o, ne ovde se ništa ne čuje. Ovde imamo druge zvuke, na psihijatriji: svi urlaju noć i dan, ne mogu da čujem ništa, dovikuju se, deru, muško, žensko krilo, celu noć je nešto... Tako da ništa nisam čula, stvarno... Posle sam videla snimke, ali nikakve proteste nisam čula.

Potom su vas ipak pustili?

Uglavnom, taj sedmi dan... 13. maja sam stupila u štrajk, 20. maja su nas prebacili u kućni pritvor. U sobu je ušla upravnica i rekla: "Marija, vi ćete vaše lečenje nastaviti u kućnim uslovima." Ja sam rekla: "Šta to znači?" Kaže ona: "Pa videćete, za koji sat ću vam doneti rešenje." Žene u sobi su rekle: "Pa to znači da će te pustiti", i sve su ustale da me zagrle. Stvarno, kroz nekoliko sati, ona je donela rešenje, kaže: "Otpuštamo vas, moramo napraviti kontrolne preglede." I na tim kontrolnim pregledima su oni utvrdili da ja imam trombozu, da mi je pukla vena. U toku vikenda sam imala krvarenje iz ruke. Tražila sam od cimerke da nekog zove, jer je krv počela da mi se vraća u infuziju, i da niko satima, sedam sati, nije došao. Sve je iscurilo što je trebalo, i neko je trebao da mi izvadi iglu, i krv je počela da se vraća, pukla mi je vena. Međutim, ušla je jedna besna sestra i vikala na mene da ja nisam jedini pacijent, i da ne mogu samo da brinu o meni. Kažem: "Znam, ali vena mi je pukla, krvarim." Ona kaže: "Doći ćemo kad stignemo." Večernja smena je došla. Došao jedan ljubazan momak, i ja sam rekla: "Molim vas, izvadite mi ovo. Imam temperaturu, svaki delić tela me boli." Verovatno je infekcija već krenula. On je izvukao, i šiknula je krv, svi su bili krvavi okolo, i on, i asistent, i ja. I samo se sećam da mu je taj asistent rekao: "Zašto nisi stavio rukavice, vidiš koliko ovde ima krvi?" I on je rekao: "Zašto rukavice? Misliš da ova žena nešto može da nas inficira? Pogledaj kako je čista, kao suza." Ja sam tu počela da plačem, i on mi je zavio ruku i dao antibiotik. Imala sam već temperaturu. Rekla sam: "Hvala vam što ste došli." On kaže: "Šta hvala? Ovo je naš posao." Ja kažem: "Znam. Posao je i ovima pre vas, pa nisu došli." Tako da su oni na otpustu videli da ja već imam tromb, i to šest centimetara veliki u veni, što je ostalo do dana današnjeg; ta mi je vena potpuno zakrčena. Pila sam lekove nekoliko meseci za razbijanje; nije uspelo. Jednostavno su rekli da će se to prerasporediti, druge vene će preuzeti, ali da znam da tu venu nemam upotrebljivu, i da moram hitno na ostale kontrole, ali da je ovo najakutnije, o čemu treba da vodim računa.

Kako ste izašli?

Na izlasku su me pitali da li hoću maricom ili sanitetskim vozilom. Ja sam rekla: "Pa naravno da ću sanitetskim vozilom, pošto vidite, jedva hodam." Stavili su me u sanitetsko vozilo i izveli. Videla sam da se grupa skuplja na ulazu u Centralni zatvor. Iz kola sam videla moga muža koji već stoji dole, i videla sam da on nije video da ja u sanitetskom vozilu idem levo. Ustala sam i rekla: "Ono je moj muž, jel može neko da mu javi da sam ja puštena?" Oni su rekli: "Saznaće on." Pet sati je stajao ispred; niko mu nije rekao. Mi smo zaobilaznim putem došli do Novog Sada. Uopšte nismo išli na autoput, već smo išli preko Bubanj Potoka prema Požarevcu. Ja kažem: "Ljudi, ali ovo nije put za Novi Sad." Oni kažu: "Jeste, samo zaobilaznica." Šta je to trebalo da znači, ne znam. Sve u svemu, oni su mene opet odveli na Klisu, u istražni zatvor, da uzmem stvari; sve su mi stvari ostale tamo. Kad smo ušli, nisam mogli da hodam; dali su mi ruku da uzmem stvari, da potpišem, da preuzmem sve to, i kad smo seli u maricu, krenuli smo mojoj kući. Međutim, stigao je poziv da poverenik za nanogicu - prebacili su nas u kućni pritvor, znači nismo na slobodi nego u kućnom pritvoru - da poverenik koji je sa Ladom Jovovićem, sa mojim drugom, zaglavljen u liftu, i da se ja vraćam nazad dok se oni od odglave lifta.

U zatvor?

U zatvor. Sedamo, nazad, rikverc, vraćamo se na Klisu, otvaraju se vrata, i kaže: "Čekamo dok se ovi ne odglave." Ja kažem: "Da li je ovo moguće? Da li je moguće da me dvaput vraćate u zatvor, i da dvaput pokušavamo da izađemo odavde?" Tada sam tražila prvi put cigaretu, i rekla sam: "Znate šta, ima onaj stari vic, kad zapališ cigaru, dođe odma autobus. Nisam pušila ni jela sedam dana, ali ja sad moram zapaliti cigaretu, jer je to jedini način da se ovo pokrene." Oni počnu da se smeju, neko mi da cigaretu, i ja sednem, pošto ću se srušiti od jedne cigarete posle gladovanja... I ja, kako sam zapalila, dva dima povukla, oni su dobili poziv, kaže - krećemo, odglavili se. Ja sam rekla: "To tako ide."

Hajde, zrnce smijeha u pustinji patnje.

Tako je. I onda su nas stavili u kola, ali sam shvatila da me ne voze kući, nego u stan moje majke. Taj stan je mali, i na moje ime; ja živim u maminom stanu, a mama u mom. Procenili su da idem u najmanji mogući prostor koji postoji. Dok su svi moji prijatelji čekali ispred mojih vrata, oni su mene dovezli u mamin stan. Tu me jedino moj stariji sin sačekao, koji je nekako znao da treba na obe lokacije da me čekaju. On je, kad smo stali ispred mamine zgrade, kad su se otvorila vrata, samo sam videla mog sina Milana, koji me isto na rukama izneo i uneo u stan, i mama, koja me dohvatila i zagrlila... Ja sam toliko bila mršava, da sad kad gledam te slike, izgubila sam se skroz u njenom zagrljaju. Tu sam bila mesec dana. Advokati su pisali zahtev da se prebacim u moj stan. Tu je smela samo da uđe moja porodica, niko drugi. Smela sam da imam kontakt samo sa njima. Nisam smela da koristim nikakav telefon, ni fiksni ni mobilni, ni internet. Nisam smela da komuniciram s medijima, i imala sam sat vremena šetnje dnevno.

Da ste to prekršili, opet bi vas zatvorili?

Da. Veliki je problem bio da li ja smem uopšte na prozor da izađem. Dakle, u kućni pritvor sam prebačena 20. maja; 8. juna, dve nedelje kasnije, bio je moj 50. rođendan. Ja sam u ponoć ležala, i čula da neko lupa na prozor. Samo sam pogledala u mog muža i rekla, šta je ovo? Kaže on, neko nam lupa na prozor, pošto je u prizemlju. Otvorila sam prozor i videla sam grupu mojih đaka i mojih kolega, koji u mraku, u tišini, pevaju, ispod moga prozora, "Padaj silo i nepravdo". Bila sam šokirana, nisam reč mogla da izgovorim. Oni su najbrže moguće, da ne bi kršili nikakve mere, otpevali to, dali mi cveće i pobegli u mrak. Ja sam zatvorila prozor, pogledala u muža i rekla: "Jesam ja ovo sanjala ili se dogodilo?" On je rek'o: "Pa imaš pune ruke cveća, očigledno se dogodilo." I tako sam ja moj pedeseti rođendan proslavila u kućnom pritvoru. Meni su drugarice sutra, u toku šetnje, napravile proslavu, kupile balone, cveće, i u stanu pored, gde sam mogla da izađem, napravile zabavu na sat vremena. Brzo sam se vratila kući. I onda su me sledeći mesec vratili u moj stan. Isto niko nije smeo da ulazi. Tu sam provela pet meseci, do 15. oktobra, pod istim takvim merama.

Opišite konačno oslobađanje.

Sad ću vam reći. 15. oktobra, bez ikakve najave su nas oslobodili. Bila sam na šetnji sat vremena. Pošto se nisam dugo kretala, sela sam na bicikl i otišla da vozim. U tih sat vremena dođe odluka da smo oslobođeni, i svi znaju, sem mene. Niko ne može da mi javi, jer nemam telefon. Stariji sin me sačekuje ispred zgrade, i snima sebe govoreći da me čeka. Kažem: "Otkud ti, šta radiš tu pred zgradom?" On okreće prema meni ekran, i kaže: "Oslobođeni ste. Dolazi poverenik da ti skine nanogicu." Ja kažem: "Šta pričaš?" Ta deca nas non-stop nešto varaju i prave neke zeke. Kaže on: "Svi znaju sem tebe." "Pa kako?" "Pa u zadnjih sat vremena, kad si na biciklu bila, ne možemo da te nađemo." Popela sam se gore, pozvala poverenika, kad stižete, on kaže, ne znam, na dežurstvu sam. Rek'o: "Vidite, ako vi ne dođete u roku od pola sata, ja ću sama skinuti ovu nanogicu." On je rek'o: "Ne brinite, stižem." I tih pola sata čekanja na prozoru, gde sam pevala, puštala muziku, od nervoze pušila... On je došao, i deca su sve to snimala, otključao mi je nanogicu, skinuli smo je, deca su snimala, samo je molio da njega ne snimamo, da nije on ništa kriv... Ja kažem: “Ma sve snimamo!” I onda je moj sin rekao: "Gde hoćeš da ideš?" "Hoću ispred škole." Moji svi štrajkuju ispred škole. I onda me stavio u kola, došao je moj sestrić koji nije mogao pet meseci da me vidi i da uđe unutra, i ja sam sa svoje dvoje dece i sestrićem - koji je bio pretučen ispred Filozofskog fakulteta, kojeg smo tražili po policijskim stanicama, polomili su mu ključnu kost  - mi smo otišli ispred škole gde su bili razmešteni profesori. I taj događaj susreta, gde me vide na slobodi, zabeležen je, jer su svi snimali. Popela sam se, pozdravila sve, i rekla da sam tek pola sata na slobodi ali da sam došla da ih sve pozdravim, jer je to naša Jovina gimnazija. I onda sam krenula po advokatima, svi su počeli da dolaze da čestitaju. Sutradan sam išla na N1, a preksutra smo Lado Jovović i ja predvodili marš za slobodu na Mostu slobode, gde mi i dalje nismo znali da li smemo da govorimo u medijima. I nismo ništa govorili, samo su meni dali da nosim veliki Ustav Republike Srbije.

Uskoro ste počeli i raditi?

Da, javljaju mi da moram da se javim na posao. Javlja mi advokat: “moraš u roku od tri dana da se javiš na posao, jer si stalno zaposlena. Verovatno si na suspenziji.” I ja odlazim u školu sa advokatom. Oni kažu; vi ste suspendovani. Ja kažem: "Nikad mi niste poslali rešenje o tome." "Zaboravili smo", kaže. Sedam meseci nisam dobila rešenje o suspenziji. Ali, oni mene vraćaju na radno mesto, u tri različite škole, i ja počinjem da radim. U oktobru prošle godine sam počela da radim, a već u maju ove opet sam suspendovana.

Zašto?

Pre pet i pol meseci, 21. maja, nas četvoro iz sindikata smo pozvani kod direktora na hitan razgovor. Mi smo vrlo naivno mislili da to ima veze sa krajem školske godine, da nas zove da bi zajedno organizovali red na kraju poslednjeg dana za maturante, jer to je uvek rizično. Ušli smo u njegovu kancelariju, on je tog momenta nama podelio fascikle i rekao: 'Vi ste svi suspendovani.' Ja sam otvorila fasciklu, videla da ima pet tačaka suspenzije, a ostali su imali isto sličnih pet tačaka: pre svega, štrajk upozorenja u kojem je učestvovao čitav sindikat zbog toga što se mi već godinu i pol dana unazad borimo protiv nezakonitosti u toj školi, tražimo njegovu ostavku; oko 30 krivičnih prijava smo podneli protiv direktora; preko dvadeset prekršajnih prijava... I na kraju nismo znali kako, već smo u okviru sindikata sprovodili jednočasovni štrajk upozorenja. To je prva tačka. Druga tačka je optužba da nisam bila na nekim nastavničkim većima. Treća je da sam 25. maja 2025. na protestu na Trgu slobode govorila negativno o direktoru. Poslednja tačka je da sam izašla nezakonito sa časa nekog utorka u 17,30. Zapravo, nijedna tačka nije istinita. Imamo dokaze da smo bili na svim nastavničkim većima. Postoje zapisnici, potpisi da smo bili. 25. maja 2025. ja sam bila u pritvoru; nisam ni mogla biti na Trgu slobode. U momentu kad me optužio da sam izašla nezakonito iz škole, po rasporedu ja imam prazan čas i mogla sam da idem gde hoću. To je jedna velika farsa. On je hteo nas četvoro najglasnijih u sindikatu da skloni, i on nije ni pokrenuo disciplinski postupak, samo nas je suspendovao. Nije bilo nikakvog saslušanja; proces nije ni započeo; on ga je u jednom momentu zakazao za 1. jun; mi smo se svi pojavili sa našim advokatima, a on je navodno pao u nesvest, nije mu bilo dobro, i nikada više se to nije nastavilo. Tako da smo mi od 21. maja suspendovani bez disciplinskog postupka, i svi dobivaju četvrtinu plate. Ja dobivam trećinu, jer imam maloletno dete.

I sud vas je vratio na posao, ali direktor nije poštovao odluku suda?

Tako je. Krajem avgusta, mislim 18. avgusta, moji branioci su dobili rešenje suda o privremenoj meri da me hitno i bez odlaganja vrate na posao i da mi obezbede uslove rada. I ostali troje kolega dobili su iste takve presude. Direktor nas nikada nije pozvao, i nikada nam nije doneo rešenje. Ja sam čak odnela lično u školu, na ruke njemu to rešenje, a on je sazvao pres konferenciju i rekao da sam ja nezakonito ušla u školu i da traži zabranu prilaska za mene. Što se, naravno, nikad nije desilo. I, u ponedeljak, 26. oktobra, kada smo videli da smo konačno srušili ovaj režim iza kojeg se on krije i stalno govori da njega podržavaju predsednik Vučić, predsednica skupštine i predsednica Autonomne pokrajine Vojvodine, ja sam rešila da se vratim na moje radno mesto sa rešenjem. Moji kolege nisu hteli da idu sa mnom jer su se uplašili tih neprijatnosti. Međutim, ja sam po rasporedu za sociologa - koji mi, naravno, nije dostavljen, već su mi ga kolege dale - ušla na čas. Kolega, student kojeg sam prije dvije godine primila da stažira kod mene, je bio tu na zameni. Kada me video, pokupio se i izašao, sve mu je bilo jasno. Ja sam se predstavila deci, počela da predajem; međutim, direktor je odmah došao, počeo da viče, da zove policiju, da galami... To se nastavilo i sutradan. Imala sam dvočas, a on sat i po nije izlazio iz učionice, maltretirao me. Na kraju nisam znala šta da radim; uzela sam telefon i sve sam to snimila. Postavila sam na Facebook i napisala, da li neko meni može da pomogne? On je zvao policiju, a ja sam rekla, odlično, ja ću policiji pokazati zašto sam ja ovde - a šta ćete mu vi pokazati? On je rekao: “Vi ste uvredili pojas presvetle bogorodice, zato ne možete da radite, ja vas nikada neću vratiti na posao.” Policija ja njegove pozive nije dolazila. Došla je na moj poziv. I konačno, sutradan, ravnatelj je uhapšen, a moji kolege i ja smo dan nakon toga vraćeni u školu. Bio je petak, 30. oktobra. Đaci i kolege dočekali su nas pesmom: pred ulazom u školu otpevali su himnu gimnazije Jovan Jovanović Zmaj.