Foto: Fileright.com
Jedan stalno putuje u stari kraj. Plan mu je da radi u Americi, a živi “doma”. Jer se tamo, po njegovom mišljenju, jedino živi. Ovdje, kaže taj, tvoj život kao da je zaustavljen, kao da si godinama “put on hold”, ovdje, kaže, ne možeš se probiti dalje od automatske sekretarice koja te savjetuje da čekaš, čekaš, čekaš. “Na što čekam?”, žali se dotični, “nema se više ni na što čekati, ni što dočekati, proš’o voz, vlak, život.”
Drugi živi ovdje, a radi tamo. Tu mu se više sviđa, kaže. Ne može podnijeti “ono tamo”, ono “rasulo, anarhiju, apatiju, kaos, agresiju, prostotu”. Tu ga nitko ne dira, tu ga ništa nitko ne pita, tu se ni on ni njegova priča nikoga ne tiču, i to mu odgovara. Problem je jedino u tome što, tako anoniman, nikome zanimljiv, transparentan i nevidljiv, ovdje ne može ni raditi. Tako da odlazi “tamo” da radi. Tamo, kaže, ipak ima nešto što donekle liči na karijeru. Ovdje ne postoji ni karijera ni on. I kad odpostoji neko vrijeme tamo i zaradi neku lovu, on odmah pristiže ovamo i ubacuje se u ugodno nepostojanje. “To je najbolje u Americi”, kaže taj “to što je tako velika. Možeš se lijepo izgubiti i biti sasvim siguran da te nitko nikada više neće naći.
Jedna ima tipičnu krizu srednjih godina koja se nekako vezala s emigrantskom. Ona je ljuta na “sve ono tamo”. Mrzi sve. I ljude i običaje i politiku. Postala je vatreni republikanac i američki patriot. U kući joj se vijore male papirnate američke zastavice. Govori naš jezik (tako “naši” oprezno zovu svoj jezik) s akcentom. Baš kao i engleski. Od ruralne gospođe postale je bogata dama, novac (muževljev) joj je kupio samopouzdanje i kontakte s isto tako bogatim gospođama koje se bave respektabilnim aktivnostima zvanima fundraising i charity work. Ofarbala je kosu u crveno, u teretani je svakodnevno 2 sata, na masaži dvaput tjedno, obavila je liftinge i tummy tuckove i Botoxe, a sad se sprema na zahvat poznat kao vagina rejuvenation.”I’m so excited”, kaže s heavy akcentom, konspirativno namigujući.
Jedan je krenuo studirati. U poznim godinama sjedi u klupi s mladim 20-godišnjacima i uči japanski. Ponosan je na činjenicu da je za dvije godine naučio toliko da Murakamija čita u originalu. Inače radi kao noćni čuvar. U istoj zgradi je dobio i jeftin stan. “Smanjio sam se u emigraciji, sve mi manje treba, gotovo da i ne postojim. Da nema tog japanskog, činilo bi mi se da sam netko drugi, netko koga ne poznajem niti razumijem, netko tko ne dijeli ni jedan moj interes, ni jednu moju karakternu osobinu”, kaže.
Jedna je promijenila ime. Zvala se Dženana, sad se zove Joy. Radi isto sto je radila “tamo”, kozmetičarka je i frizerka. “Sve je isto, samo sto je ovdje 100 puta bolje”, kaže. “Mislim, može se zaraditi više para. A što drugo čovjeku treba?”, kaže. “Kad se zaželim baklave, odem kod Armenaca, kad se zaželim ćevapa, odem kod Bosanaca. Sve je pokriveno. A i jebeš nostalgiju. Čist gubitak vremena!”, dodaje.
Jedan više ne može ustati iz kreveta. Nitko ga više ne zove, niti on ikoga zove. Po cijele noći gleda filmove na bezbrojnim TV-programima, a onda po danu spava. Pokušava pisati, ali mu se i to čini sve besmislenije. Povremeno radi, razne poslove, bilo što, “što gore, to bolje”, “samo da ne moram ništa misliti”. Nekad je bio perspektivan i, govorilo se, briljantan. Nekad je bio, ah, tako talentiran. I samom mu bude žao kad se toga sjeti. “Trebalo mi je da dođem u ovu, “najpozitivniju” zemlju, da bih otkrio da sam stopostotni negativac i depresivac”, kaže taj. “Tamo smo svi uvijek bili melankolični, cinični i depresivni, pa se nije moglo tako dobro vidjeti tko je tko. Ovdje se to jasno zna, a kad se zna, onda je lakše”, kaže i pripaljuje 20. cigaretu u pola sata, sjedeći u svojoj staroj, poderanoj, pomalo smrdljivoj pidžami.
Jedan je “tamo” zaradio pare, velike, neće reci kako, a i ne može ga se pitati (to se ne pita, nije pristojno, tko zna zbog čega), nešto u vezi s ratom, ali nije bitno, a i koga se uostalom tiče, važno je da se ima, na koji se način steklo, to je važno samo rigidnim pedantima i zavidnim gubitnicima). Sad ih želi uložiti i napraviti još i još i još. “It’s fun”, kaže veselo na izvrsnom engleskom “it’s just so much fun, this money thing.” On ima mladu “trofej” ženu, Amerikanku, ogromnu kuću u kojoj su kvake od platine, a podovi od mramora I niz čije se grandiozne stepenice “trofej” voli spuštati u svojim šuškavim, “otkačenim”, uvijek unikatnim Stella McCartney haljinama. On za to vrijeme s muškim društvom, ex –Yu provenijencije uglavnom, puši kubanske cigare i s nostalgijom se sjeća dobrih starih komunističkih vremena.
Jednome “odlično ide”, jednome “nikako da krene”, jedna je “umorna od svega”, jedna je ljuta kao pas na cijeli svijet, jedan u mali blokić zapisuje imena ljudi kojima će, prije vlastitog samoubojstva, poslati pisamce sa samo dvije riječi: “Fuck you” za ove ovdje ili “Jebi se”, za one tamo.
Jedan se “guši od posla”, jedan se “nekako snalazi”, jedan čezne za povratkom, drugi kaže: “Nikad vise”, jedna ima rak, druga radi jogu svaki dan i tvrdi da je to spašava, treća ima mladog ljubavnika i tvrdi da je to spašava, četvrta ima malo dijete u 45. godini i tvrdi da je to spašava, jedna se upravo rastala i tvrdi da ju je upravo to spasilo. Jedan redovno puca iz pištolja, jedan skija, drugi surfa, treći već 15 godina piše roman o vlastitom životu, jedna mahnito piše liste svih budućih projekata koje nikako da započne, jedan je u glavi već snimio 10 filmova, pa mu se nekako više ne da truditi se oko toga da ih snimi na filmsku traku.
Jedan je bio profesor, sad je konobar. Jedna je bila glumica, sad je sekretarica. Jedan je bio snimatelj, sad je učitelj. Jedan je bio nitko i ništa, sad je multimilioner. Jedan je bio režiser, sad proizvodi vina. Jedna je bila kurva, sad je bogata udovica. Jedna je bila frizerka, sad je frizerka. Jedan je bio sretan, sad je očajan. Jedan je bio očajan, sad je indiferentan. Jedna je bila mlada i lijepa, sad je stara i umorna. Jedan je postalo lama i živi na Tibetu. Jedan je prelazio cestu pa ga pogazio auto. Jedna je nešto pisala pa je onda prestala. Jedna je nešto glumila pa se umorila. Jedan je nešto govorio pa jednoga dana zamuknuo. Taj već godinama šuti i samo se smiješi. Možda on jedini nešto zna.
Los Angeles, 2005.