Foto: porcijunkulovo.com
Danas neću o politici. Danas dajem nešto svoje, lično i mračno, u nadi da će nekome uliti bar malo nade.
Na ovom mestu do sad sam isključivo pisala o političkim temama. Ovog puta pravim izuzetak jer želim da sa čitaocima podelim nešto lično, a opet društveno veoma važno. Danas je Svetski dan mentalnog zdravlja. Jedan jedini dan u godini koji mediji i institucije posvećuju ljudima sa mentalnim poremećajima. Dakle, nama, jer i sama spadam među te. Godinama vodim rat protiv depresije, u medicinskim kartonima poznatijom kao šifra F32.1. Bitke ponekad gubim, ali rat sam rešila da dobijem. Hvala Šemsi Suljaković na tom svevremenskom stihu.
Nemam ništa pametno da kažem o drugim mentalnim poremećajima jer ne znam kako izgledaju. Rećiću samo par stvari o depresiji, jer je globalno najrasprostranjenija. Jer je, posle kardiovaskularnih bolesti, druga po broju pacijenata sa smrtnim ishodom. Ako u svojoj okolini imate nekog ko je u depresiji, preklinjem vas, ne pričajte mu da je to sve u njegovoj glavi i da samo treba da se trgne. Istina, depresija jeste u glavi, ali ima fiziološku podlogu. Da pojednostavim: do nje dolazi kada se određene veze u mozgu pokidaju i taj najneistraženiji organ ne dobija serotonin. A kad se te veze prekinu, osećaj je kao da vam je neko zalepio traku preko usta, vezao vam ruke, noge i oči, pa vas još i strpao u džak. Da li biste nekome ko je bukvalno, a ne metaforički tako zarobljen rekli da mora sam da se izbori, da se jače giva i batrga da bi se oslobodio? Naravno da ne. E, pa nemojte to raditi ni ljudima koji boluju od ove bolesti. Našim organizmima nedostaje hormon koji omogućava da se trgnemo. Baš kao što dijabetičarima fali insulin. Ni njima ne biste rekli da treba da se trgnu i da će onda sve biti OK.
Onima koji pate od depresije takođe imam nešto da poručim: idite kod psihijatra. Ne bojte se stigme. Pijte lekove koje vam prepišu tačno onako kako su vam prepisali. Male su šanse da vam iz prve pogode lek koji vam odgovara. Ali, kad-tad, pogodiće vam pravu terapiju. Ne gubite nadu samo zato što vam posle prve progutane pilule nije bolje. Biće vam bolje za šest nedelja, obećavam. Znajte, ipak, da to nije magična pilula koja će vam rešiti sve probleme. Uradiće vam nešto još bolje: ojačaće vas i osposobiti da svoje probleme rešite sami, a da se sa onim nerešivima (svi ih imamo) nosite bez straha. Ima li šta lepše od toga da se izborite sami, da kažete sebi: ovo je moja i samo moja pobeda?
Znam da će većina vas kriti svoju dijagnozu kao zmija noge. Ali, evo, nudim sebe da stanem na prvu liniju fronta i u ime svih nas kažem da smo normalni, funkcionalni ljudi i da smo jači od tzv. normalnih jer je svaka sekunda naših života bitka.
Ne prihvatajte depresiju kao da vam je lična osobina. Ne, to je samo jedna dosadna pošast koja vam ne dozvoljava da se podignete iz kreveta. Ali, pucajte na nju iz svih oružja. Ona ne sme da pobedi, pokažite joj na koga se nameračila.
Moja borba je još u toku i ne znam koliko će trajati. Ali znam ko će pobediti, jer sam tako čvrsto odlučila. Držite se i ne stidite se da potražite pomoć. I najvažnije: idite malim koracima, ne tovarite sebi na vrat zahtev da vam što pre bude bolje. Iako živim od pisanja, ne znam kako da rečima izrazim saosećanje i, baš me briga što zvuči patetično – ljubav za svakog ko muči ovu muku. Ali, eto, znajte da ovde, za tastaturom na kojoj nastaje ovaj tekst postoji neko ko misli na vas i zna kako vam je.
Tekst je preuzet iz tjednika Vreme.