Posljednja pobjeda Aleksandra Vučića

Brojanje glasova na predsedničkim izborima u Srbiji još nije gotovo, ali sa sigurnošću možemo da kažemo da je Aleksandar Vučić pobedio u prvom krugu, sa gotovo 55 odsto osvojenih glasova. Za njim sledi najjači opozicioni kandidat Saša Janković koji se dok brojanje traje vrti oko 16 procenata glasova.  Vučiću je sigurno mnogo lepo u sopstvenoj koži ovih dana, pošto je u isto vreme izabrani predsednik i još uvek premijer Srbije. Naravno, na funkciju premijera moraće da podnese ostavku, ali to ne menja činjenicu da je 2. aprila sva moć i vlast u Srbiji konačno pala u ruke jednog čoveka.

Ipak, od samih rezultata dvojice prvoplasiranih, mnogo je interesantnije ono što se desilo na dnu tabele. Vojislav Šešelj je pao na najniže moguće grane sa svega 4,5 odsto glasova. Uprkos Vučićevoj pobedi, taoci devedesetih teško mogu da sakriju radost zbog propasti vojvode Šešelja. Postoji i teorija da je namerno vodio traljavu kampanju, kako bi prepustio glasove Vučiću, ali opet, posle ovako lošeg rezultata, teško da će se u skorije vreme pojaviti na bilo kojoj televiziji da lupeta kako bi odlikovao ubice Zorana Đinđića i slično. Vojvoda je po povratku iz Haga utihnuo kad je reč o, za njega tipičnim, izlivima nacionalne i verske mržnje, pa smo se bar od toga odmorili, ali je našao neke druge ubice i zločince da im se divi. U svakom slučaju – zbogom, Šešelju.

Ima tu još političkih pokojnika. Deklarisana desnica, oličena u kandidatu pokreta „Dveri“ Bošku Obradoviću slavno je propala sa svega 2,3 odsto glasova. Još jedan radikalni desničar, Miroslav Parović ima fantastičnih 0,3 odsto, što je manje od broja nevažećih listića.

Nevažećih je 1,7 odsto, a manje od toga osvojio je i Saša Radulović iz pokreta Dosta je bilo (DJB), stranke koja je na prošlogodišnjim parlamentarnim izborima osvojila najviše opozicionih mandata. Pred predsedničke izbore napustilo ih je troje poslanika, jer pokret nije hteo da podrži Sašu Jankovića. Analize pokazuju da je zapravo najveći broj glasača DJB na ovim izborima zaokružio Jankovića. Radulović, inače bivši ministar u prvoj Vučićevoj vladi, trebalo bi pod hitno da preispita smisao i svrhu postojanja ovog pokreta.

Predizborne ankete stavljale su Vuka Jeremića na drugo ili treće mesto iza Vučića. Jeremić je najveći tragičar ovih izbora – jedini je opozicioni kandidat koji je imao ozbiljan novac za kampanju, imao je ozbiljne spotove i, sve u svemu, pravu kampanju, Vučićevi naprednjaci su tokom kampanje brutalno i ničim izazvano optužili njegovu suprugu da je „šefica svih narko kartela u Srbiji“, ali je na izborima „bućnuo“ osvojivši samo 5,8 odsto glasova.

Kandidat koji je najviše iznenadio ostvarenim rezultatom jeste imaginarni lik – Ljubiša Beli Preletačević, iza kog zapravo stoji 25-godišnji Luka Maksimović iz Mladenovca. Osvojio je 9,5 odsto glasova, a kampanja mu se svodila isključivo na sprdnju: jahao je belog konja, nosio debele vunene čarape i davao iskrena obećanja biračima, kao npr: „Ja ću da kradem jer mi političari krademo, ali ja ću i vama da dajem.“ Slogani su mu bili „Samo jako“ i „Sirotinja uzvraća udarac“. Kandidatura Belog bila je čista sprdnja, pa je tema za razmišljanje to što je gotovo deset odsto birača u Srbiji jedva dočekalo da glasa za antipolitiku. To je nešto nad čim treba da se zamisli ceo politički establišment. Ali, ima tu još nešto: u matičnom Mladenovcu, na prošlogodišnjim lokalnim izborima, Beli i njegov pokret „Sarmu probo nisi“ osvojili su neverovatnih 30 odsto glasova. Iako je na pojavnom nivou Beli u suštini performans, njegova ekipa u Mladenovcu radi odličan posao – nema zezanja, kontrolišu rad lokalne vlasti i na svakojake načine sprečavaju mahinacije i zloupotrebu moći.

Dva dana nakon izbora, Srbija je po ko zna koji put – podeljena zemlja. Razlog podele nije Vučićeva pobeda, već rekordno mala izlaznost od svega 54 odsto, što je manje nego na vanrednim parlamentarnim izborima 2016, pa i 2014, ali manje i od izlaznosti za predsedničke izbore 2012. U ovom trenutku srpsko društvo deli se na apstinente i na one koji su ove izbore doživeli kao sudbonosne, bilo kao šansu za rušenje Vučića, ili pak, kao priliku da neki opozicioni kandidat uđe u drugi krug i time postane osovina oko koje bi se okupila revitalizovana opozicija. U ove potonje, koji su priželjkivali oporavak opozicije, spada i potpisnica ovog teksta.

Uglavnom, dan nakon izbora, u ponedeljak, 3. aprila, desilo se nešto neočekivano: ispred Skupštine Srbije okupilo se nekoliko hiljada mladih, uglavnom studenata i srednjoškolaca. „Protest protiv diktature“, organizovan isključivo preko Facebooka, bio je haotičan i nevešto organizovan, bez jasne ideje ko su organizatori, bez redara, ozvučenja i bilo kakve artikulacije. Pa ipak, ono što je oko 18 sati počelo kao poluspontano okupljanje 2-3000 mladih, u narednih nekoliko sati preraslo je u ogromnu protestnu kolonu kojoj su se ljudi spontano priključivali. Masa je satima šetala po centru Beograda, poletelo je poneko jaje prema Skupštini i Vladi Srbije, a ubedljivo najzanimljivija bila je scena u kojoj kolona zaustavlja saobraćaj na Terazijama, a ljudi iz gradskog autobusa izlaze i priključuju se koloni.

U isto vreme održani su protesti u Novom Sadu i Nišu. Jedino za protest u Novom Sadu znamo organizatore – grupa studenata žurnalistike. Za utorak i naredne dane zakazani su novi protesti. Videćemo o čemu se radi, jer su se u ponedeljak na ulicama Beograda okupili razni antivučićevski nastrojeni ljudi, pa je bilo i čudne, desničarske i proruske ikonografije, ali i ljudi koji su javno podržali Sašu Jankovića i Belog Preletačevića. Svima im je zajedničko da su tu zbog, kako kažu, predsedničkih izbora koji nisu održani u fer uslovima.

Legitimno je pitanje o kakvim oni nepoštenim uslovima pričaju, kad na sam dan izbora jedva da je bilo nekih nepravilnosti. Nijedan predsednički kandidat nije se, nakon izbora javio sa pritužbama da je po sredi izborna krađa ili mahinacije tokom brojanja glasova. Eh, da je tako jednostavno…

Monitoring medija pokazuje da je Aleksandar Vučić po broju sekundi u TV programima svih televizija sa nacionalnom frekvencijom bio zastupljen u proseku 3000 puta više od svojih protivkandidata. Dobro ste pročitali, nije greška u kucanju: tri hiljade puta više. Zaposleni u javnim preduzećima, obrazovnim i zdravstvenim ustanovama pod pretnjom otkaza morali su da pred izbore potpišu kandidaturu jedinog vođe. O tome ima bezbroj svedočanstava, a od njih nije samo traženo da se potpišu, već i da obezbede između 10 i 30 glasova za Vučića.

Nisu pošteđeni ni radnici privatnih firmi čiji su vlasnici bliski režimu – o tome su procureli dokazi iz saobraćajnog preduzeća „Lasta“ i Industrije mesa „Matijević“. Naprednjačke crne trojke kružile su po Srbiji, zvonile na svaka vrata i propitivale ljude da li će glasati za Vučića. Siromašni građani, uglavnom Romi, potkupljivani su tako što su im deljeni brašno, šećer i suncokretovo ulje.

Potpisnica ovog teksta živi u kraju grada u kom ima mnogo romskih porodica. Svojim očima je pred izbore videla mlad bračni par koji se nasred pešačkog prelaza ukočio od straha kad je na trotoaru ugledao štand SNS-a i čula muža kako kaže ženi: „Ako pitaju, glasamo za Vučića“. Pretnje, ucene, zahtevi od ljudi da slikaju glasački listić sa zaokruženim imenom A. Vučića zabetonirale su atmosferu straha u kojoj su se odigrali ovi izbori. Koncert Vlade Georgieva, muzičara koji je podržao Sašu Jankovića, zabranjen je u Smederevu. Slično se desilo bendu „Dža ili bu“ koji ima pesmu „Diktatore“, kom je otkazan nastup u jednom beogradskom klubu. Ovo poslednje je em bizarno, em krunski dokaz do koje mere je režim spreman da ide: „Dža ili bu“ bi, da im nije otkazan nastup, okupili maksimalno 50 ljudi. Pa vi vidite.

Sve u svemu, na sam dan izbora, sve je išlo glatko, narod izlazio na izbore, zaokruživao, ubacivao u kutije, sad se to broji i, naizgled, sve je legalno i legitimno. Međutim, Vučićeva pobeda obezbeđena je unapred, perfidno i surovo, tako da ovi izbori nikako nisu bili pošteni.

Uprkos svemu tome, verovali ili ne, Vučić je u padu. Osvojio je 300.000 glasova manje nego što su dobili SNS i verni koalicioni partner SPS na prošlogodišnjim parlamentarnim izborima. Uostalom, i te 2016. SNS je dobio 30 poslaničkih mandata manje nego na parlamentarnim izborima 2014. Apstinenata je na ovim izborima bilo mnogo, uprkos Belom koji je motivisao mlade ljude da izađu i glasaju. Najuverljivije objašnjenje za malu izlaznost glasi: biračima SPS-a je muka od servilnog odnosa vrha stranke prema Vučiću, pa su bojkotovali izbore.

Na kraju krajeva, iako drugog kruga nema, Saša Janković ima sve razloge da bude zadovoljan rezultatom: sa svega tri miliona dinara (24.000 evra), bez ijednog plakata ili letka, sa samo jednim predizbornim spotom koji je emitovan samo na društvenim mrežama (tokom kampanje, TV stanice su upetostručile cenu sekunde), medijski potpuno blokiran ili napadan, isključivo zahvaljujući volonterima koji su „ostavili srce na terenu“, osvojio je 16 odsto glasova.

Svi ti ljudi koji su danonoćno ginuli u kampanji, ovih dana su razočarani i deprimirani, iako nemaju nijedan razlog za to. Da, izbore su izgubili, ali su stvorili jednu zdravu, nekompromitovanu i, najvažnije, hrabru snagu na političkoj sceni Srbije (Jankovićev predizborni slogan bio je „Za Srbiju bez straha“). Nijedan represivni režim se ne može srušiti za 30 dana kampanje. Bez obzira na ovu izgubljenu bitku, još nije kraj. Zapravo, tek je počelo.