Koja: Apsolutno i veliko ne!

Njegova priča počela je s grupom Šarlo akrobata. Grupom koja i dan danas zvuči nevjerojatno svježe i avangardno, iako je s njom objavio samo jedan album i to davne 1980. Potom je odlučio krenuti svojim putem i okupio grupu Disciplina kičme. Koja na basu i s bubnjarima koji su se izmjenjivali, a u drugom dijelu osamdesetih i s brass sekcijom. Prošlo je malo više od 30 godina tijekom kojih je Koja objavio 11 studijskih albuma i jedan live album. U tom razdoblju proveo je i punih deset godina u Londonu. Grupa je postala Disciplin A Kitschme, umjesto Koje je zapjevala Londončanka Gofie Bebe, ali je on ostao isti. Dosljedan svojoj ideji muzike, vjeran svom basu i poštovatelj lika i djela Jimija Hendrixa. Danas uz sebe u bendu ima Bucu na bubnjevima, Manju kao dodatni vokal i Igora na usnoj harmonici. Kao i uvijek do sada u ovih proteklih 30 godina, Dušan Kojić Koja je ponovo pripremio nova iznenađenja za nova pokoljenja i s razlogom viče: “Svi za mnom”. 

 

Kolika je cijena tvoje dosljednosti?

Nema neke naročite cene ni žrtve. Muzika kojom se bavi ova grupa ne pretenduje da puni arene i hale. Štaviše, sva ta sportska mesta nikome ne bih preporučio. Ja ih ne volim. U životu sam se naodbijao nastupa po sportskim mestima na kojima se svira. Nekad drugačije ne može, kad su festivali i slična događanja. Ali to mi nikako ne ide zajedno sa svim ovim što radimo. Čovek mora biti svestan, ako se bavi tom vrstom muzike, da je to nešto u čemu treba biti istrajan. Tako je svojevremeno u Londonu, u vreme dok smo nudili to što smo radili, jedan od AR momaka iz tih diskografskih kuća rekao da pravimo “ear unfriendly music”, na šta sam mu ja rekao “maybe for your ears”. To i jeste opšte razmišljanje. A prvo što je rekao je “I’m here to make a millions”. Odmah sam znao da se tu ništa neće desiti.

Što je vama trojici bilo na pameti kada ste osnovali Šarla akrobatu 1980. godine?

Samo muzika. To je možda nekom smešno, a pogotovo je danas smešno ako bi neko rekao: ja mnogo volim muziku. To i jeste jedini ključ, jedino rešenje. Danas zaista čovek posle ovog svekolikog tehničkog napretka i kakvo je već ustrojstvo može da se zapita “Zašto ja to tako mislim pa sad meni to nešto znači i hoću li uopšte da se borim za neki svoj stav u muzici?”, pogotovo jer je to sve jako pipavo. Nije to ništa određeno, kao znaš da sad to uradiš pa imaš rezultat. Ne, to je tanano, emocije, osećaji, čega je danas sve manje. Danas je mahom sve ogoljena matematika, znači - klik, skip, klik, skip, start, end.

Je li to jedan od razloga zbog čega je Disciplina kičme u svojoj karijeri promijenila toliko puno diskografskih kuća? Pomalo je nevjerojatno da neke diskografske kuće još uvijek žele objaviti nove pjesme Discipline kičme unatoč neospornoj kvaliteti, ali ne i tolikoj komercijalnoj vrijednosti.

Sad ću da te opovrgnem. Ipak su poslednja dva albuma Discipline, “at the end of the day”, danas u PGP-u među najprodavanijim izdanjima. Nisu to neki specijalni tiraži, već onakvi kakvi danas tiraži jesu.

U kojoj mjeri se poklapaju brojke prodaje albuma Discipline sa posjećenošću vaših koncerata?

Nema to veze jedno s drugim. Imaš danas instant grupe koje prodaju hale na osnovu jedne pesme koju svi imaju na mobilnom telefonu. Mislim da je ovo jedna druga vrsta publike koja kupuje te albume i malo drugačije funkcioniše. I Beograd i Zagreb imaju određeni broj ljudi koji idu na rock koncerte. To ne može da bude 5000 ljudi. Tu onda dolazi jedna druga, šarena ekipa kojoj se trenutno to dopada ili već nađe svoje neke razloge, povučeni reklamom, da izvedu devojke ili da zapale baklju i tako. U Londonu, u kome sam proveo dosta vremena, poznati popularni bendovi sviraju na mestima do 2000 ljudi. Ponekad i do 4000. I to je to!

I onda dođu u Zagreb i Beograd, napune dvorane i preko 5000 ljudi i čude se kako su obožavani.

Tako je bilo s bendom Gang of Four. Kad su onomad 1980. Šarlo, Haustor i Gang of Four svirali na Zagrebačkom muzičkom bijenalu, ovi nisu mogli da veruju što im se dešava. Svi ti britanski new wave bendovi su imali jako male tiraže u samoj Engleskoj. To niko nije znao ni tada, a ni sada. Govorimo o tiražu od četiri do pet hiljada primeraka. Mi se trudimo da preživimo i da preskočimo te mitove. Legende koje kruže. Zato mi se posebno dopalo što je na nedavnom koncertu u Zagrebu bilo dosta mlade publike. Naš se repertoar bazira na poslednjim delima, a ljudi pevaju i znaju tekstove. To je ipak potvrda autoru da je u pravu. Ipak sad pravim nešto novo, a ljudi to znaju i ta neka nova ekipa, a to je najvažnije.

Novi val, toliko spominjano razdoblje u muzici na ovim prostorima, nikako da zaglavi u povijesti jer se svako toliko netko referira na to vrijeme i na bendove koji su tada harali scenom. Danas, nakon gotovo 35 godina od novog vala, kakav je tvoj odnos prema njemu?

On je važan iz samo jednog razloga. To je zadnji kreativni momenat pre rata i pre raspada Jugoslavije. Posle toga su mnogi pomislili da je sreća šta se to desilo, a neki da nije sreća što se to desilo. Kasnije, pošto je prošao taj prvi impakt rata, gde je neko izašao zadovoljan a neko nije, ljudi su se lagano setili da ničega nije bilo između i da je tih nekoliko godina otišlo u nepovrat i da umetnost nije postojala jer nikoga nije zanimala u tom momentu. Ljudi se sećaju onoga što je bilo napredno. Meni je dosta novog talasa, u Engleskoj sam ga bio potpuno i zaboravio, pošto to i jeste bila oznaka za muzički pravac koji je trajao jedno vreme, a stvari se pomeraju i menjaju. Kad me ljudi pitaju što mislim o novom talasu, odgovaram da mislim da je to stari talas. Nisam jugonostaligičan, a taj pojam danas u Srbiji uopšte ne postoji kao u Hrvatskoj i Sloveniji. Ondašnja teritorija i širina kao i saradnja je davala dobar balans koji sad više ne može da se ponovi. Sad svako funkcioniše u svom dvorištu i obraća se žiteljima svoje male državice. Na žalost, mnogi su upali u taj “đir nacionalizma”, što je ispod svakog nivoa.

Veliki si kritičar društva kroz svoje tekstove. Jesi li ikada poželio ući na bilo koji način u politiku?

Apsolutno i veliko ne! Štaviše, nedavno sam imao ponudu da uđem u neke strukture u neko telo u Beogradu, pa da ja sad nešto odlučujem kome koliko novaca itd. Nazvao me čovek, ponudio, ali sam mu rekao da, na stranu što bih pogazio sve što sam pričao do sada, mene to uopšte ne zanima. Ja to ne mogu, niti imam taj osećaj. Možda će doći taj trenutak kada će mi neko reći “Nisi hteo, a sad imaš samo dva dinara”, ali… Jednostavno nemam taj osećaj.

A imaš li osjećaj da kao javna osoba imaš utjecaj na publiku i tvoje slušatelje?

Kao što smo videli, nemam (smijeh). Ali, neki moji tekstovi su se koristili kad je trebalo, na ulici, spontano.

Ipak su te mnogi citirali i koristili neke svoje stihove za svoje kampanje.

Oni moraju da znaju po sili odrastanja čija je muzika, čije su pesme i ko stoji iza njih. Ne volim kada političari citiraju rock tekstove koje su slušali kada su bili mali i odlazili na koncerte, a posle su odlučili da budu političari.

Nisu dobro slušali kada su bili mali.

Sigurno.

Jesi li ti slušao svoje roditelje kada si bio mali ili si im govorio “Tata, mama ja neću više sa vama”? Kako su oni reagirali kada su shvatili da će njihov sin Koja biti muzičar?

Razumeo je otac. Na početku nije hteo da pokaže da razume i znam da je on znao da će to da se desi, ali morao je da obavi ulogu oca i da govori nemoj, moraš ovo, moraš ono. I on je svirao akustičnu gitaru koja je uvek stajala negde u kući. I majka je skupljala ploče. Često spominjem pesmu “Have You Seen Your Mother, Baby, Standing in the Shadow?” Rolling Stonesa. To je mala 33 ploča u izdanju Jugotona. Išla je uz jedan od onih prvih brojeva Džuboksa, fleksi disk. To mi je bila omiljena singlica iz tog vremena kad sam bio klinac i stalno sam im tražio da mi to puštaju. To je bila jedna fenomenalna buka i to je i dan danas dobro. Nije bilo nekih problema, osim imperativa da se mora ići u školu.

Jesi li završio neku školu?

Da, ali nećemo sad o tome.

Zanimljivo je koliko si sve ove godine na sceni uspio zadržati svoju privatnost daleko od očiju javnosti. Kako ti je to uspjelo?

Da, čak se i ja ponekad začudim kad nešto kažem i vidim da ljudi bledo gledaju jer ne očekuju takvo nešto. Onda prestanem da govorim o tome.

Kakav si otac svom sinu?

Nemam pojma. Šaljivdžije smo obojica i mnogo se smejemo. Tek mu je šest godina, iako smo već počeli da sviramo gitare. Ne mora da znači da će mu to biti vokacija i ne želim da guram bilo šta ili forsiram, ali dečko zna E7#9 akord, pa ti vidi.

Što si htio biti kao mali kad odrasteš?

Izgleda upravo ovo što sam sada. Koliko se sećam, nisam imao nikakvu posebnu želju. Kada sam imao negde 7-8-9 godina, dakle u onom periodu kad moraš da sediš s roditeljima i njihovim prijateljima i kad ti je to užasno dosadno, pričala mi je majka da se tako u jednom momentu, kada su tako sedeli, okrenula da vidi šta radim i da je onda videla to svoje dete kako u vazduhu svira trubu, gitaru, bubnjeve. Imao sam i neke crteže, koju ću valjda jednom negde u nekoj knjizi da objavim, gde sam nacrtao neki bend. To je verovatno bio jedan jazz bend jer su imali kontrabas (smijeh).

Kakav je tvoj status danas kao muzičara, umjetnika, stanovnika Srbije? Ide li ti radni staž, uplaćuješ li kakvo osiguranje?

Nedavno me je prijatelj muzičar Čutura (mlađi) predložio, preko Udruženje muzičara džeza, zabavne i rok muzike Srbije da mi grad plaća PIO (penzijsko i invalidsko osiguranje). To je sve. Prethodno sam bio član nekog estradnog udruženja 20 godina i više, ali je društvo ugašeno. Ja to moram nekad da sredim, ali ne mogu time da se bavim. Nemam tu potrebu da jurim to sve.

Znači ne vidiš se u mirovini jednog dana?

Ne očekujem ništa od države niti sam ikada od nje išta očekivao. Sve što dođe je OK, ali ne računam na to.

Dolaziš iz sredine gdje je puno muzičara imalo problema s drogom ili ih je droga pokopala. Kako si se ti nosio s tim problemom i kako se još uvijek nosiš s njim?

O tome može da se priča, ali postoji i ono najprostije obrazloženje – neko voli, neko ne voli. Ja nekako nikada nisam video to kao neku ideju. Čak i pre početka profesionalnog sviranja u adolescentskom vremenu. Nikad te neke igle nisam voleo, niti poželeo.

Koliko je London i tvoj život u Londonu ostavio pečat na tebe i tvoju muziku?

Sigurno je ostavio neku vrstu pečata i iskustva. Hvala mu na tome, ali tu su i te raspršene iluzije. London je nekad bio izvor s kojeg smo se svi napajali, ali to već duže vremena nije slučaj.

U Londonu si proveo punih deset godina, i to ružne devedesete.

To ti ja kažem, to su te godine koje niko ne broji. Svi zaboravljaju pošto je bilo to što je bilo.

Zašto ne živiš u Londonu, nego u Srbiji? Što ti je važno za sredinu u kojoj živiš?

Važno mi je da mogu da radim to što radim. Da je bio neki ozbiljniji ugovor s nekim labelom u Engleskoj, sigurno se ne bih vratio tek tako. Bilo je nekih nagoveštaja. Nije to ništa preterano čudno. Ljudi provedu i preko deset godina čekajući ugovor s major labelom. I ima mnogo prevara u tom biznisu. To jeste ozbiljan biznis u odnosu na ovaj naš u regionu, ali je i on doživeo svoj klimaks i pokvario se. London je jako veliki grad i niko ne obraća pažnju ni na šta. To je ono šta mi sad počinjemo da osećamo ovde. Treba jako mnogo da se uloži u reklamu. Ono što je možda najveće razočarenje je taj fashion. Muzika je 50 posto, a ostalih 50 posto je image! Šta se danas nosi, šta se oblači. Pa vidiš da svi bendovi imaju iste frizure, iste patike, isto podavijene farmerke. Nema da neko sam nešto leluja. Možda 60-ih, ali ne danas. Kada malo pogledamo kako su izgledale sve, pa i one radikalne post punk new wave grupe, Gang of Four, XTC, Killing Joke, pa čak i Public Image LTD, svi nešto izgledaju kao novoromantičari. Imaju one bele košulje, imaju zanimljive frizurice na napred. Oni su morali tako da izgledaju da bi ljudi na njih obratili pažnju.

Jedna od stvari koje su karakteristične za tvoju karijeru što je držiš u svojim rukama od početaka do današnjeg dana. Nitko te nikada nije uspio modelirati i prilagoditi politici kuće ili tržištu?

U Londonu ne možeš ništa sam da radiš. Nema self managementa. Muzičar je zadužen za to za što je zadužen i gotovo. Kompozitor komponuje. Pa neće muzičar da crta jer ima ko to da radi. Čitav tim ljudi. Ja to ne radim da bih sebe nešto previše eksponirao, jer sam već ionako dosta eksponiran, meni to jednostavno ide zajedno. Takav video i takav dizajn, zajedno s takvom muzikom.

Uostalom, to je sve vrsta umjetničkog izraza.

Pa da, i meni se to sve slaže.

Jednostavno ne mogu ti nametati nešto što nisi ti, jel’ tako?

Tako je. Bilo je tih primera, ali sam zato ovladao kompjuterom da bih mogao to da radim i da to ne radi neko drugi koji kao vlada kompjuterom, a s estetikom benda nema veze.

Je li to sve skupa zapravo i jest jedan od važnijih razloga zašto je tvoj status danas kakav jest i zašto je Koja najbolji?

Apsolutno. Tako je. Pazim na sve. U Engleskoj je bila u jednom momentu neka ekipa koja se uključila da se ja ne bih ipak stalno bavio time. Ali onda je krenulo. Doneli su nam neke novine koje prate street kulturu pa da si pogledamo i odaberemo styling i odemo do sponzora. Tu se meni odmah upalila crvena lampica, naravno, i tako dalje.

Barem ti nisu frizera odmah doveli.

Bilo je i pitanja zašto duga kosa pa sam morao da popričam sa čovekom “Čekaj prijatelju, pa ne može to tako” itd. Sigurno ne bih mogao to sve da dozvolim. Tada shvatiš kako funkcionišu stvari.

Danas stvari u tom biznisu funkcioniraju još radikalnije. Hoće li u budućnosti Disciplina kičme objavljivati albume i singlove putem on-line muzičkih servisa poput Deezera, preko kojeg ste i objavili “Samo Disciplina!”? U kojem će smjeru vaša muzika nastaviti putovanje i nalaziti put do publike?

Ne znam! Zato radimo to sve što radimo. U svakom slučaju ne stavljamo cele verzije na besplatan download. To je već neko rešenje. Reče mi neko da je šteta što nisam stavio celu verziju albuma Uf! na net, a ja kažem da to i jeste ideja. A onda kažu problem je što većina neće to čuti, ali što se mene tiče, to je njihov problem. Osim dva klika oni ne mogu da se pomere. To je danas veliki problem. To zadržavanje pažnje, o čemu imamo pesmu na albumu Uf!, toga više nema. Ne koristim mobilni telefon jer se s ljudima pokušavam dogovoriti odmah da se vidimo tada i tada. Da imam mobilni već bi 15 puta taj neko promenio plan. To je neko ludilo koje ne mogu da tolerišem. Ako za par godina moramo svi tako da radimo, onda ću morati i ja da imam čipove pa ćemo da pričamo pogledima.

Mnogi su ostali iznenađeni kada se odjednom u grupi pojavio Igor Djeke na usnoj hamronici. Grupa je zaživjela u jednoj potpuno novoj dimenziji i zvuči moćnije nego ikada. Odakle ta ideja?

Biću iskren i reći da sam imao ideju o usnoj harmonici odmah po raspadu Jugoslavije i naše srpsko-hrvatske postave. Kad se zaratilo, više fizički nismo mogli da se spojimo i ja sam sve stavio on hold, ali je on hold bogami potrajao. U jednom sam momentu shvatio da nemam više bend pa sam po Londonu tražio ljude da nastavim s bendom. Probao sam i neke svirače usne harmonike, ali to nije išlo. Oni su svirali blues rock i to onaj klasičan i nisu mogli da pređu granicu, ova im je muzika bila jako čudna. Drugačije broje. Nije to to. I onda sam napustio tu ideju i vratio se na bas i bubanj. Sad je došao momenat da imamo ponovo mogućnost bogaćenja zvuka, drugačijih aranžmana u bendu. Igora sam video na YouTubeu prateći šta se dešava s terminom i imenom Disciplin A Kitschme. Onda sam jednom ugledao jednog čoveka koji svira “Da li ti znaš za neki drugi ritam” na usnoj harmonici i jako mi se dopalo. Nemaš mnogo mogućnosti da sviraš Disciplinu, primjerice na akustičnoj gitari, a ako neko i proba, ne zvuči dobro. On je to uradio na svoj način i pomešao i taj i “Tata, mama” riff i jako mi se dopalo. Uglavnom, kontaktirao sam ga i to je to. On je potpuno OK i sve mu je jasno. Kako je one man bend mora da bude jako precizan, s obzirom na to da svira sam s lupovima, što ovom bendu savršeno odgovora jer svirači moraju da budu precizni i pedantni. Meni je takođe jako zanimljivo sada dodavanje usne harmonike na one stvari koje su samo bas i bubanj i gde je bas odsvirao sve. Ali, prevashodno se radujem novim snimcima.

Još uvijek osjećaš veliki žar i zadovoljstvo kad nastupaš pred publikom?

Mora da postoji odgovor od publike na sve to da bi to bilo dobro i da se dobije ta neka dodatna snaga. Osetim kad se to dešava. Znam i kad se ne dešava. Publika na našem nedavnom nastupu u Tvornici je bila fenomenalna. Taj koncert je bio kao oni koncerti nekad. Nova ekipa koja peva.

Cane je pronašao svoju snagu u vjeri, Gile se našao kroz budizam, odakle ti crpiš svoju snagu?

Iz sebe, valjda? A inače, religije što se tiče, imam stalno isti izvor – Jimi Hendrix. Nedavno sam to izjavio pa ću se samocitirati - za ljubitelje lika i dela Jimija Hendrixa život je lep. Život ima smisla ako si Hendrixov obožavalac. Dovoljno je da pratiš šta je novo od Hendrixa objavljeno. To je potpuno neverovatno. On je stalno svirao i stalno je to snimano, navodno je iza njegove smrti ostalo 600 sati neobjavljene muzike i stalno se nešto pojavljuje svih ovih 40 godina, novi snimci ili neki live snimci. Čovek je sve vreme svirao. Imam i dosta knjiga o Hendrixu.

(preneseno iz magazina Rolling Stone)