Vučić nije želio u Sarajevo, pa je društvo pronašao u Višegradu s Miloradom Dodikom i Emirom Nemanjom Kusturicom, ali i tamo su ga radikali upozorili da bi mogao ostati bez glave Foto: FaH/Tanjug
Odlazak premijera Srbije Aleksandra Vučića u Sarajevo odmah po stupanju na dužnost predsednika vlade najavljen je kao obrat regionalne politike Srbije prema Bosni i Hercegovini. Navodno podržavanje celovitosti te države, za neke i skrivena poruka Miloradu Dodiku, premijeru Republike Srpske, da Srbija više neće tolerisati njegovu fašističku politiku prema Bošnjacima i zalaganje za raspad te države, unelo je tračak nade da namere Vučića iskreno idu u tom smeru.
Izvesnu satisfakciju osetili su najviše oni razočarani u način na koji je regionalnu politiku vodio bivši predsednik Srbije Boris Tadić, koji je ostao upamćen kao politički sin Dobrice Ćosića, fašističkog oca nacije, te zagovarač "velike" Srbije u rukavicama, odnosno - kao nastavljač politike Slobodana Miloševića - naravno, u skladu sa mogućnostima i novim uslovima u kojima su ratni sukobi nemogući.
Taj dugogodišnji čuvar Ratka Mladića, odgovornog za genocid Srba nad muslimanima u Srebrenici, opsadu Sarajeva i mnoga druga zverstva neviđena na evropskom tlu još od Drugog svetskog rata, uhapsio ga je na dan kada je u posetu Beogradu došla Ketrin Ešton, visoka predstavnica EU za spoljnu politiku i bezbednost, kako bi pokupio političke poene u pokušaju da Srbiju na tako "prljav" način približi EU – finansijskoj stabilnosti, i time sebe održi na vlasti još neko vreme. Išao je Tadić i u Sarajevo i u Srebrenicu, pažljivom posmatraču, na osnovu svega što je radio i govorio, jasno je – da se nasmeje u lice žrtvama i tako na vrlo naivan način pokuša da se dodvori javnom mnjenju Srbije zarobljenom u fašističkim idejama devedesetih, ali i EU – ispunjavajući formu dobrosusedskih odnosa.
Slično je učinio i Aleksandar Vučić, politički sin Vojislava Šešelja, jednog od najpredanijih zastupnika ratnozločinačke politike i inspirator mnogih zabludelih građana Srbije da počine zverstva na prostorima bivše Jugoslavije. Imajući u vidu politički angažman Vučića u protekle skoro dve decenije, od njegovog stupanja na vlast očekivalo se ono najgore – potpuni prekid evropskih integracija, sukob na svim mogućim spoljno političkim frontovima, izuzev onog u odnosu na Rusiju, te drastično siromašenje i još veći porast netolerancije i kršenja ljudskih prava na unutrašnjem planu. Na tim očekivanjima bazirao je i Tadić svoju odbranu od pada sa vlasti. Međutim, oni koji su mu dali glas nakon ubistva premijera Srbije Zorana Đinđića, kao predstavniku drugačije i bolje Srbije koja je zauzela jasan proevropski kurs tokom Đinđićeve vladavine, odlučili su da ga kazne. Nisu izašli na birališta, ili su bili ne tako popularni „beli listić“. Korupcija i nacionalistička politika koštali su Tadića vlasti. Nedostajalo mu je baš tih par procenata glasova osvešćenih i snažno građanski orijentisanih birača.
Vučić je dolaskom na vlast iznenadio mnoge. Baš zbog te pogrešne predstave da je moguće održati se na vlasti bez relativne podrške EU. On je, međutim, otišao korak dalje. Potpisao je Briselski sporazum i relaksirao odnose sa Kosovom. Da to nije dovoljno - politički ukazivati na nužnost tog poteza zbog pritiska zapada i nemogućnosti da se bilo šta promeni – Kosovo ponovo vojno uzurpira, umesto da se građanima Srbije konačno ukaže na istinu i u skladu sa njom vodi regionalna politika, pokazuju brojni rezultati istraživanja javnog mnjenja da je stepen fašizma i mržnje građana Srbije prema Albancima i dalje na zabrinjavajuće visokom nivou. Sličan je odnos i prema Bošnjacima i Hrvatima.
Tako se politički hrabar potez premijera Aleksandra Vučića – poseta Sarajevu i slanje poruke da Srbija snažno podržava integritet BiH – ubrzo preobratio u svoju suprotnost. Vučić se kukavički sakrio iza ekonomskih tema, potencirajući priču o tome kako je ekonomija jedina tačka koja spaja dve države. Stid koji je obuzeo sve one koji su poverovali u istinski obrt regionalne politike na čelu sa Aleksandrom Vučić doveo je do neverice, kako je moguće da nijednom rečju nije iskazao žaljenje i izvinjenje za sve zločine koji su počinjeni nad Sarajlijama u ime svih građana Srbije. To osećanje ubrzo je zamenio razum – od njega je i ovo puno, od čoveka koji je tokom devedesetih sa skupštinske govornice pozivao na ubistvo sto muslimana zbog smrti jednog Srbina.
Nedugo potom otputovao je Vučić u Nemačku na sastanak sa nemačkom kancelarkom Angelom Merkel. Tamo smo od premijera u manje formalnom razgovoru mogli da čujemo da dobija istraživanja javnog mnjenja na svakodnevnom nivou. Uočio je Vučić drastičan pad podrške nakon posete Sarajevu. Šta bi tek bilo da je kleknuo i izvinio se! Ne sme ni da pomisli.
Podrška koju dobija od Nemačke je neupitna. Šta je njima važno, to je jasno, da se „divljaci“ (opravdani epitet) više ne ubijaju i da bar formalno glume dobrosusedske odnose. Na tom talasu jahao i Boris Tadić, praveći od građana Srbije potpune idiote nesposobne za toleranciju i normalan odnos prema svemu onome što nije srpsko.
Pozvan je Vučić je odmah po povratku iz Nemačke ponovo u Sarajevo na obeležavanje stogodišnjice od početka Prvog svetskog rata. Odbio je da prisustvuje tom činu jer navodno nije mogao da stoji pored table na Većnici u Sarajevu, na kojoj piše: „Na ovom su mestu srpski zločinci u noći 25/26. 8. 1992. godine zapalili Nacionalnu i univerzitetsku biblioteku Bosne i Hercegovine. U plamenu je nestalo više od dva miliona knjiga, časopisa i dokumenata. Ne zaboravite, pamtite i opominjite!“
Vučić je odbijajući poziv rekao da neće ići u Sarajevo jer ne može da stoji pored "table gde se govori o srpskom fašističkom agresoru". Vučićeva interpretacija tog natpisa je istinitija, ali je znakovita njegova potreba da zaoštri tu poruku i umesto „srpski zločinci“, pročita – srpski fašistički agresor.
To je, međutim, bio samo uvod u najavu njegove posete tog dana četničkom znamenju – Andrićgradu, odnosno Višegradu, mestu na kojem su srpski zločini, tokom devedesetih, ostavili neopisiv i jeziv trag. Tamo se zajedno sa produženom rukom i dejstvom tih zločina - Miloradom Dodikom, Emirom Kusturicom i Matijom Bećkovićem slikao u prazničnom raspoloženju. Verovatno je sledećeg dana sa velikim zadovoljstvom čitao istraživanja javnog mnjenja o sopstvenom rejtingu, koji je sa ovakvom državnom politikom, porukama i lažiranjem činjenica, emitujući ih preko najgledanijih medija – sasvim izvesno otišao vrtoglavo gore.
Utvrdio je taj rast, ili ga pak zadržao na visokom nivou, potpunim ignorisanjem datuma koji je usledio – 11. jul. Devetnaestogodišnjica genocida nad srebreničkim muslimanima protekla je u Srbiji u političkoj tišini. Ni reč. Samo stid nekolicine građana, koje iz loših namera i potrebe diskreditacije zovu - zarobljenima u prošlosti.