"Ja ni u jednom trenutku nisam čula 'izvini' zato što je on bio ministar informisanja u tom trenutku i doneo taj zakon koji je uništio mog oca. Nisam čula 'izvini' niti od njega, niti od Dačića niti od našeg aktuelnog predsednika." Foto: N1
Jelena Ćuruvija Đurica gostovala prošlog vikenda na Televiziji N1. Ovo je kablovski kanal, takozvani „CNN affiliate“ i program mu je regionalno orijentisan. To će reći, emituje se iz Beograda, Zagreba i Sarajeva. O CNN-u možemo misliti ovo ili ono, ali činjenica da se N1 čvrsto drži profesionalnih standarda, za razliku od većine medija, makar u Srbiji. Primerice, više hiljada desničara protestovalo je na ulicama Beograda zbog potpisivanja sporazuma između Srbije i NATO-a. Samo je ova televizija izvestila o tome. No, N1 se vidi i u Hrvatskoj i BiH, pa nećemo mnogo objašnjavati uređivačku politiku ove kuće.
Bila je nedelja, 17:15 popodne, emisija „N1 na jedan“, koncipirana kao petnaestominutni razgovor sa jednim sagovornikom. Jelena Ćuruvija Đurica, u tih 15 minuta poremetila je blaženi malograđanski dremež posle obilnog nedeljnog ručka. Ona je, inače, poznata beogradska glumica, ali u ovoj emisiji gostovala je u svojstvu ćerke Slavka Ćuruvije, ubijenog vlasnika i urednika lista „Dnevni telegraf“. Slavko Ćuruvija ubijen je 11. aprila 1999, u sred bombardovanja, u sačekuši, nadomak zgrade u kojoj je živeo. Danas više nema nikakve sumnje u to da je Slavka Ćuruviju ubila država, odnosno, da je ubijen po nalogu Državne bezbednosti.
Suđenje za njegovo ubistvo počelo je u junu prošle godine, više od 16 godina nakon njegove smrti. Proces traje još uvek, nedavno je održano novo ročište, sledeće se očekuje u maju ili junu. Sve su ovo opšte poznati podaci.
Jelena Ćuruvija Đurica došla je na N1 kako bi govorila o toku samog procesa. Kao novinarka, retko kad s odobravanjem gledam na to da se porodice žrtava ili same žrtve intervjuišu, propituju i „cede“. To su ljudi koji žive sa ogromnim bolom i gnevom, kojima je naneta nepravda i, sasvim razumljivo, ne mogu da budu nepristrasni. Niko razuman od njih ni ne očekuje nepristrasnost, pa bilo bi nenormalno da neko čiji je najbliži ubijen i čije ubice deceniju i po nisu još ni pronađene, a kamoli kažnjene, bude smiren, hladan i objektivan.
Jelena Ćuruvija Đurica umakla je tom šablonu i izdigla se iznad njega. Da, pričala je o svom ocu onako kako svaka ćerka koja je volela svog oca i inače govori: sa mnogo topline, nežnosti i pomalo idealizovanja. Međutim, ova žena, osoba sa integritetom i karijerom potpuno nezavisnom od biografije njenog oca, kojoj niko ne može da kaže da je bilo šta u životu postigla zato što je ćerka najpoznatije žrtve Miloševićevog režima, bila je i zapanjujuće iskrena. Da, njen otac je održavao kontakte sa porodicom Milošević. Da, to je bilo zato što je bio novinar i smatrao da treba da ima poznanike na svim stranama. Da, Miloševićeva žena Mirjana Marković i on povremeno su se susretali iza zatvorenih vrata. I da, razdor među njima nastao je kada je Ćuruvija rekao Mirjani Marković da će zbog politike koju sprovode ona i njen muž, jednog dana visiti na Terazijama. Mirjana je ostala potrešena, a Slavko Ćuruvija otišao je, sa pratnjom za koju nije ni znao da je ima.
Kraj znamo: Uskrs 1999. i kratka vest u Dnevniku 2 RTS-a koja sadrži samo jednu rečenicu: „U Beogradu je danas ubijen Slavko Ćuruvija, policija traga za napadačima.“
Čelni ljudi današnje Srbije, ove koja je konačno učinila nešto da se suđenje Ćuruvijinim ubicama makne s mrtve tačke, predsednik Tomislav Nikolić, premijer Aleksandar Vučić i potpredsednik Vlade Ivica Dačić, bili su te 1999. godine deo onog drugog režima, koji stoji iza ubistva Slavka Ćuruvije. Ima li boljeg dokaza od ovoga da se ljudi mogu istinski promeniti, preokrenuti naglavačke politiku koju zastupaju i da zaista mogu da pređu sa tamne na svetlu stranu? Aleksandar Vučić bio je čak i savezni ministar informisanja, onaj koji je doneo čuveni zlokobni Zakon o informisanju iz 1998, isti onaj zakon koji je Ćuruviju uništio drakonskim novčanim, pa čak i jednom zatvorskom kaznom. A evo danas, otkako je 2012. došao na vlast, preduzima korake, formira komisije za utvrđivanje istine o smrti novinara, pa za njegovog vakta počinju i suđenja. Pokajnik? Ipak ne.
Da je odgovor na to pitanje negativan, samo jednim kratkim osvrtom na samu sebe, pokazala je Jelena Ćuruvija Đurica: „Ja ni u jednom trenutku nisam čula 'izvini' zato što je on bio ministar informisanja u tom trenutku i doneo taj zakon koji je uništio mog oca. Nisam čula 'izvini' niti od njega, niti od Dačića niti od našeg aktuelnog predsednika.“
Na pitanje šta bi joj značilo to izvinjenje, Ćuruvija Đurica je dala odgovor koji sažima suštinu aktuelnog režima i njegovu pravu prirodu: „Značilo bi mi, ljudski bi mi značilo. Jer to pokazuje da oni možda zaista imaju problem sa svojom prošlošću i možda zaista razmišljaju o tome kakvi su bili ljudi tih devedesetih i koje su bile posledice njihovog delovanja.“
To je suština nemirenja sa činjenicom da su povampirene snage Miloševićevog režima ponovo zajahale Srbiju. Mogu sva trojica do sudnjeg dana da mantraju „Evropa, reforme, demokratija...“, ali ostaje činjenica da nijednom građaninu Srbije niko od njih nije rekao: „Izvini.“
Zamislite da smo od njih čuli:
Izvini što smo te mobilisali i poslali u rat.
Izvini što smo te poslali Arkanu na „obradu“ kad si prebegao iz Hrvatske, a mi hteli da te vratimo na ratište.
Izvini što smo sakupljali dobrovoljce za ratišta u Hrvatskoj i Bosni.
Izvini što smo te proterali iz Hrtkovaca.
Izvini što si za mesečnu platu mogao da kupiš dva jajeta.
Izvini što si emigrirao.
Izvini što ti je osamnaestogodišnji sin poginuo na Tovarniku.
Izvini što smo drakonskim kaznama uništili brojne novine koje si voleo da čitaš.
Izvini i ti, što smo ti sina koji je bio na redovnom služenju vojske, poslali na Kosovo.
Izvini što smo organizovali miting protiv otcepljenja Kosova, koji se završio tako što su naše pristalice palile Beograd.
Izvini što smo na tvoj ulaz okačili tablu „Bulevar Ratka Mladića.“
Izvini što smo lagali da su izbori pokradeni, dok nismo shvatili da smo pobedili.
Ništa od toga nismo čuli. Zato oni i jesu danas na vlasti. Da su prosto rekli: „Izvinite, mnogo smo grešili i zato se povlačimo iz politike“, oni su nastavili dalje. Sad povlače poteze koji su, tobože, politički pragmatični, a od 2000. na ovamo nisu mogli da budu sprovedeni jer su ih upravo oni kočili.
Da je neka prethodna vlast potpisala Briselski sporazum ili onaj pre neki dan sklopljen sa NATO-m, gorelo bi pola Srbije, a palili bi je baš oni koji sad te sporazume potpisuju. Nikada se nisu promenili, sve što su oduvek hteli, bila je samo apsolutna vlast i moć. Nekada se ona sticala sirovim i surovim nacionalizmom, a danas proevropskom mantrom. Cilj im je i dalje isti, samo su metode drugačije. Zato i jesu u konstantnoj kampanji, zato i jesu rešili da idu na vanredne parlamentarne izbore dve godine pre roka. Zato svaku tragediju, bilo da je ubistvo nečijeg oca, poplave u Obrenovcu, ili pogibija dvoje srpskih diplomata u Libiji, vide kao priliku za prikupljanje političkih poena.
Baš kao onih devedesetih ni danas ne znaju za stid, i danas gaze preko leševa, samo da bi ostali na tronu.