O čemu neće razgovarati Josipović i Nikolić

Aktuelni hrvatski i srpski predsednici, Ivo Josipović i Tomislav Nikolić konačno će se sresti u Beogradu tokom zvanične posete hrvatskog predsednika Srbiji. Josipović prvi put dolazi u Srbiju posle smene Borisa Tadića i njegove Demokratske stranke sa svih političkih pozicija u zemlji, a njegov domaćin ovoga puta biće nosilac titule četničkog vojvode sa Romanije, Tomislav Nikolić.

Josipovićevo odbijanje da dođe u Beograd u prethodnih godinu dana u Srbiji se tumačilo kao izraz njegovog nezadovoljstva zbog izbora Nikolića za predsednika Srbije. Činilo se da bi tim postupkom Josipović naljutio javno mnenje kod kuće koje je osetljivije od javnog mnenja u Srbiji kada je reč o ulozi Nikolićeve bivše stranke tokom rata u Hrvatskoj i njega lično u pohodima srpskih dobrovoljaca i paramilitarnih bandi na države u regionu.

Predsednik Josipović je ovih dana u razgovoru za beogradsku Politiku izjavio da je u međuvremenu promenio stav o Nikoliću, koji ga je, izgleda, ubedio u svoju ličnu i političku promenu, te je Josipović odlučio da zbog "zaštite interesa građana Hrvatske" zažmuri na oba oka i zaboravi izjave Nikolića sa početka njegovog mandata. U tim izjavama, Nikolić je priznao da je projekat Velike Srbije njegov neostvareni san, da danas poštuje međunarodno priznate granice Republike Hrvatske, ali da se Hrvati nemaju zbog čega vraćati u Vukovar "jer je to bio srpski grad".

Možemo sa sigurnošću da tvrdimo da će teme razgovora dvojice predsednika uključivati i sledeće: hrvatska tužba i srpska kontratužba za genocid, problemi sa ćirilicom u Vukovaru, poboljšanje bilateralnih odnosa i ojačavanje regionalne saradnje, položaj Srba u Hrvatskoj, itd. To su uglavnom teme o kojima srpska i hrvatska strana već godinama bezuspešno razgovaraju. Činjenica da su iste teme i posle 18 godina od rata u Hrvatskoj i dalje na stolu, govori o kvalitetu političkih elita, i u Srbiji i u Hrvatskoj, posebno ako se ima u vidu da se ne radi o usputnim, tehničkim razmiricama dve susedne zemlje; naprotiv, reč je o samoj suštini pomirenja u regionu koje do danas nije postavljeno na prave osnove zbog političkih kalkulacija obe strane.

Nije odlika ozbiljne države da podnese tužbu za genocid protiv druge države, a zatim u dogovoru sa tom istom državom, u izmenjenim političkim okolnostima, od tužbe odustane. Ovde se ne radi o tužbi za laku krađu, već za najteži zločin protiv čovečnosti i međunarodnog prava. Ukoliko je Hrvatska utvrdila da osnova za tužbu za genocid protiv Srbije ima, društveno je neprihvatljivo, politički neozbiljno i u odnosu na žrtve nemoralno da se od zahtevanja za pravdom odustane. Nagoditi se sa Srbijom na žrtvama genocida, a u cilju poboljšanja regionalnih odnosa, nije korak napred u procesu pomirenja u regionu, upravo je suprotno. Odluka da se ostaci žrtvava i dalje drže u nacionalnim ormanima, da za njih odjednom niko nije odgovoran, pošteda koju susedna Srbija u tom slučaju dobija – sve su to prepreke ka normalizaciji odnosa između Srbije i Hrvatske.

Uostalom, zašto bi Srbija bila pošteđena odgovornosti ukoliko ju je moguće utvrditi? Kako bi, imajući u vidu ozbiljnost optužbi, tek tako moglo doći do nagodbe i odustajanja? Šta god o tome mislila većina građana Hrvatske i Srbije, otkrivanje pune istine o zločinima tokom rata u Hrvatskoj i označivanje odgovornih, jedini su pravi preduslovi za poboljšanje odnosa između dve države. Guranje pod tepih teških tema jer zahtevaju ispitivanje odgovornosti današnjih nosilaca najvažnijih državnih funkcija u Srbiji za zločine u Hrvatskoj, samo produžuje agoniju u ionako klimavim pokušajima da se odnosi dve države trajno poboljšaju.

S druge strane, ta duga senka ratnih zločina, u slučaju da se ova kalkulantska nagodba dogodi, pada na buduće generacije kao teško breme kojeg će se, kako vreme odmiče, biti sve teže osloboditi. To nije dobro ni za Hrvatsku, ali ni za samu Srbiju koja je tokom vladavine tzv. prodemokratskih snaga u prethodnim godinama, paradoksalno, učinila sve da se nastavi zataškavanje odgovornosti Srbije za ratove i zločine u bivšoj Jugoslaviji. Iracionalno je očekivati da će oni koji su u ratno-huškaškim kampanjama direktno učestvovali, kao što je to slučaj sa Tomislavom Nikolićem, danas pokretati pitanje sopstvene odgovornosti u krvavom raspadu Jugoslavije, pa i u ratu u Hrvatskoj.

Takozvani problem ćirilice u Vukovaru, o kome srpski mediji neprestano pišu kao dokazu za hrvatsko lažno evropejstvo, a koji često koriste i za svojevrsnu relativizaciju srpskih zločina u Vukovaru, iskoristiće se i tokom susreta dvojice predsednika kao povod za otvaranje razgovora na temu položaja srpske manjine u Hrvatskoj. Uslediće ogromna neprijatnost – Nikolić će Josipovića prekoravati i opominjati na obavezu za poštovanjem manjinskih prava, kao da on nije bio aktivni pripadnik političkih snaga koje su podsticale mržnju u Hrvatskoj i srušile Vukovar 1991. godine, čega je današnji problem sa ćirilicom direktna posledica.

Ako bar za trenutak zamislimo obrnutu situaciju, da se Vukovar dogodio u Srbiji, da su hrvatske snage na tenkovima umarširale i srušile neki grad u Srbiji, da je današnji predsednik Hrvatske podsticao ratne zločine protiv srpskih civila, gledano iz srpske perspektive, bilo koji pripadnik hrvatskog naroda, da ne govorimo o njegovom pismu, u Srbiji verovatno ne bi bio dobrodošao ni u narednih sto godina. To naravno ne znači da Hrvatska nema pravo da bude bolja od Srbije u smislu poštovanja manjinskih prava Srba bez obzira na stravične zločine koje je njihova matična država učinila nad njihovim gradom i ljudima u njemu. Hrvatska bi, zapravo, trebalo da učini sve da smiri razumljivo nezadovoljstvo građana Vukovara prema simbolima koji označavaju stradanje i njihovog i drugih hrvatskih gradova, a u te simbole, ne krivicom građana Hrvatske, spada i ćirilica.

Josipović u razgovoru o ćirilici u Vukovaru sa Nikolićem neće podsetiti na stotine Beograđana koji su bacali cveće na autoput Bratstva i jedinstva dok su se tenkovi JNA kretali ka Vukovaru i ulozi njegove bivše stranke i njega lično u raspirivanju mržnje među Srbima i Hrvatima u Hrvatskoj. Razgovor o ćirilici u Vukovaru danas neće uključivati ni podsećanje da je tokom tromesečnog napada JNA, paravojnih formacija i jedinica teritorijalne odbrane u Vukovaru poginulo više od 1000 civila. Prema dostupnim podacima, u razaranju Vukovara ranjeno je više od 2500 ljudi, a oko 5000 ljudi je odvedeno u zatvore i logore u Srbiji. Grad je u granatiranju bio skoro potpuno razoren – uništeno je tri četvrtine objekata, uključujući škole, bolnice, crkve, javne ustanove. Građani Vukovara su 87 dana granatiranja proveli krijući se u podrumima i skloništima od ljudi koji su na šlemovima nosili četiri (ćirilicom napisanih) slova S.

Nakon pada grada, 18. novembra 1991., komanda JNA je dobrovoljcima i pripadnicima teritorijalne odbrane predala više od 200 zarobljenika i civila hrvatske nacionalnosti iz vukovarske bolnice. Oni su zatim odvedeni na poljoprivredno dobro Ovčara, gde je streljano preko 250 ljudi, branitelja grada, među kojima je bilo i Srba. Do sada su za zločin na Ovčari u Haškom tribunalu osuđeni oficiri JNA Mile Mrkšić i Veselin Šljivančanin, a pred Većem za ratne zločine u Beogradu pravnosnažno je osuđeno 15 okrivljenih na ukupno 207 godina zatvora.

Povlađivanje Nikoliću neotvaranjem ovih tema, okretanje glave na drugu stranu i dopuštanje da on bilo kome drži lekcije u vezi sa poštovanjem ljudskih prava, tek će na kratak rok ostvariti tzv. relaksaciju odnosa. Suština je na drugom mestu, u stvaranju okolnosti u kojima bi običan građanin Hrvatske, bio on srpske ili neke druge nacionalnosti, mogao u miru da živi sa drugima i slobodno koristi svoje pismo, ime i prezime i druga osnovna prava. To se, međutim, ne može postići dok se odnos političkih elita prema najvažnijoj temi bilateralnih odnosa Srbije i Hrvatske – ratnim zločinima tokom rata u bivšoj Jugoslaviji – tretira kao tema koju treba preskakati u širokom luku jer dovodi do "zatezanja odnosa".

Na čije se odnose ovde tačno misli? Na odnose između dva predsednika ili dva naroda? Čini se da je reč o narušavanju potencijalno prijateljskih odnosa među zvaničnicima, koji se, zarad dobre ocene iz vladanja koje će dobiti od Evropske unije, odlučuju za odnos prijateljstva koji je baziran na prećutkivanju odgovornosti Srbije za ratne zločine u Hrvatskoj, koji će verovatno dovesti do relaksacije odnosa na liniji Nikolić-Josipović, ali ne i na liniji poboljšanja odnosa građana dve države.