Romantizacija zločina

Do hrvatske je javnosti verovatno do sad već doprla informacija da je u Srbiji, u izdanju kompanije "Novosti“ izašla knjiga Mirjane Marković, udovice Slobodana Miloševića, kog regionalnoj publici ne treba posebno predstavljati. Knjiga je, tvrdi izdavač, bestseler. Čine je dva toma, a oba, zapakovana u celofan, prodaju se na trafici za 1400 dinara (oko 90 kuna). Štampana stvar od oko 1000 stranica zove se "Bilo je to ovako“. Udova Marković počinje knjigu "od Kulina bana“, takoreći, od Prvog svetskog rata, a završava je smrću svog muža u pritvoru Haškog tribunala u Scheveningenu, 2006. godine.

Ne bih se mnogo zadržavala na sadržaju "Bilo je to ovako“ autorke Marković. Mnogi se dopisnik hrvatskih medija iz Srbije već pozabavio time. Počastiću, međutim, čitaoce Foruma najumnijim citatom iz dela Mirjane Marković, onim koji sam, iz razloga sopstvenog mazohizma, naučila napamet te ga u trenucima dokolice rado recitujem. Naime, šta se dogodilo u glavi sedamnaestogodišnje Mirjane kada je prvi put ugledala Slobodana... Drš’ se, dragi čitaoče:



"Bio je lepši od svega što sam mislila da je lepo, od svega čemu sam se divila. Lepši od svih bajki, od peska na morskoj obali pod prvim jutarnjim suncem, od mirisa tek pokošene trave, od alpskog sutona na planini na kojoj su živeli Hajdi i njen deda, od moje plave suknje ispod koje se jedva nazire plavi žipon od čipke, od filma 'Snegovi Kilimandžara', od zvezdane noći u kojoj su igrali Pepeljuga i onaj njen princ, od tog princa, od novogodišnje noći, od glasa slavuja u junskoj noći, od sunca koje se rađa iznad Tihog okeana, od slike 'Crveni vinogradi' Van Goga, od magle nad Avalom u novembru...“

Nije smešno. Ovaj idiotski pasus izašao je "iz pera“ žene koja se nalazi u bekstvu od organa gonjenja Republike Srbije, u kojoj je dovedena u vezu sa više teških krivičnih dela, od pranja novca i drugih stvari iz spektra privrednog kriminala do navodne umešanosti u seriju političkih ubistava iz devedesetih godina prošlog veka. No, gospođa je 2003. zapalila u Rusiju i od tad svaki čas iskače u srpskim medijima, k’o čupavac iz kutije. To poređenje sa čupavcem na federe ima više slojeva: i on je na prvi pogled smešan i bezazlen, ali svrha mu je da naglo ripi iz kutije, prestravi čoveka i, što bi se metaforički reklo, skrati mu život. Mirjana Marković i njen pokojni muž skratili su nam živote svima, od Vardara do Triglava. Nekom više, nekom manje. Nekom metaforički, a bogami, desetinama hiljada i doslovno.

Nego, da pređemo na stvar. Ničeg novog nema u tome što je MM objavila knjigu u Srbiji. Od kad je u bekstvu, ovo joj je šesta objavljena knjiga. Taj podatak nije poznat ni velikom delu javnosti u Srbiji. Razlog je prost: prethodne knjige objavljivala je opskurna izdavačka kuća u vlasništvu Dragana Hadži-Antića, nekada direktora Radiotelevizije Srbije, a i dan-danas bliskog prijatelja porodice Marković-Milošević. Mali tiraž, reklama nikakva, interesovanje javnosti nepostojeće – kako i priliči ovakvoj vrsti pisane stvari.

Ali, situacija se, u poslednje dve-tri godine promenila. Što se kaže, došlo je do promene političke paradigme. Pa tako može da se desi da na čelo kompanije "Novosti“, koja je knjigu izdala, dođe Ratko Dmitrović, koji će u istoriji srpskog novinarstva zauvek ostati upisan kao medijski radnik lojalan režimu Slobodana Miloševića. Zato je sada moguće da nebuloze Mirjane Marković objavi velika kompanija poput "Novosti“, da dobije nezapamćenu PR kampanju i da vas njen lik zaskače sa svakog kioska u Srbiji, poput onih portreta u Poovoj pripoveci "Pad kuće Ushera“. Moguće je i da se isti taj Ratko Dmitrović šetka po medijima, promoviše knjigu i kao papagaj ponavlja da je to ljubavna priča o dvoje ljudi koji su se zavoleli u ranoj mladosti, čija je ljubav bila jača od svega, od ratova, od kriza, od izdaje prijatelja, od "državnog udara“... Volelo se dvoje mladih, sve dok ih smrt nije rastavila.

Reći će neko: pa dobro, jedna knjiga, ne mora je čita ko neće, i šta je sad ova Gligorijević navalila sa tim "ko smrt na babu“. Jesam, navalila sam. I neću da pustim. Ne samo zato što se sećam, nego zato što je knjiga Mirjane Marković izazvala jedan novi trend u srpskim medijima. Srpski mediji su i inače skloni jezivim trendovima, ali ovaj je nešto posebno. Primetiće ga samo onaj ko manijački prati svaku štampanu stvar koja se u Srbiji izdaje na dnevnoj, nedeljnoj i ostaloj periodičnoj bazi. U srpskim se medijima, otkako je dvotomna bljuvotina Mirjane Marković izašla ispod štamparske prese, sistematski radi na romantizaciji što osuđenih, što optuženih za ratne zločine.

U proteklom mesecu top tema brojnih beogradskih dnevnih novina bile su ljubavne avanture haškog osuđenika Gorana Hadžića. Taj se, valjda, spanđao sa izvesnom ženom i sa njom dobio dete. Tribunal ga pustio kući da se leči od raka, a on umesto toga, prekinuo svaki kontakt sa zakonitom suprugom Živkom i njihovom zajedničkom decom, te nikoga osim nove ljubavi ne vidi. Zaljubio se čovek. Mediji su mu čak nadenuli i nadimak "haški švaler“. Taj je "haški švaler“ prvi pupoljak procvetao na tlu koje je zađubrila knjiga Mire Marković. Potom je baš rodilo... Srpsku štampu ovih dana preplavljuju tekstovi o ljubavnim uspesima haške klijentele.



„7 LJUBAVNICA U 7 GRADOVA: Jatački dani haških optuženika“ – ovim nas je naslovom počastio dnevni list „Blic“ pre nekoliko dana. Pa onda ide redom, počev od najskorijeg slučaja već pomenutog Gorana Hadžića. Za njim sledi haški optuženik Stojan Župljanin, bivši načelnik Centra bezbednosti u Banjaluci tokom rata u BiH, koji je uhapšen 2008. u Pančevu. Župljanin je u vezi bio sa najmanje sedam žena, otkriva „Blic“, te od pouzdanog izvora saznaje da se Župljanin krio na 26 različitih mesta, a u većini gradova Srbije baze su mu bile stanovi raznih žena. Krio se kod izvesnih žena u Kruševcu, Pančevu, Kragujevcu i u nekim manjim mestima u Vojvodini. Župljanin je sa izvesnom M. P. dobio ćerku. Ona i dete danas žive u Republici Srpskoj. Dok se skrivao po Vojvodini, bio je u vezi sa izvesnom B. R., a dok je boravio u centralnoj Srbiji, imao je izlete i sa R. V. i N. P.

U istom članku pominju se i najpoznatiji (uhvaćeni) haški begunci, Ratko Mladić i Radovan Karadžić. Mladić je ili bio diskretan, ili se baš nije pokazao kao pastuv, jer je jedini dokaz njegovog „švrljanja“ to što, otkako je uhapšen, njegova žena više ne daje izjave za javnost. Radovan Karadžić, međutim, pod lažnim imenom Dragan Dabić, stručnjak za alternativnu medicinu, mnogu je naivku zaveo raspućinovskom metodom, izgleda.



Dalje ima o tome kako su mnogi haški begunci „padali“ jer su ih odavale ljubomorne, ostavljene jatakinje. Novinarskom kreativnošću, ovaj vid hvatanja haških begunaca nazvana je „medena zamka“.

 

Da ne davim više prepričavanjem haških švaleraških poduhvata. Šta je ovde problem? To što u čitavom tekstu nema ni reči o tome za koje su ovi veliki zavodnici, švaleri, šarmeri, kazanove... osumnjičeni, optuženi ili osuđeni. Problem je što se dokazani podstrekači, nalogodavci i izvršioci ratnih zločina predstavljaju na ovaj način. Da, zabavno je za čitanje, ali, kao i u slučaju Mirjane Marković, samo kad zaboravimo o kome se radi.

Problem je što ima nas koji vrlo namerno i svesno ne želimo da zaboravimo, i osećamo moralnu obavezu da pamtimo. Jeste, brojne su knjige objavljene o Hitlerovim jebadama i njegovom odnosu sa Evom Braun. Ali tek nakon što se ceo svet suočio sa zločinima Trećeg rajha, a Nemačka nesporno prihvatila odgovornost za Holokaust. Ne pada mi na pamet da užas Holokausta poredim sa bilo čime, pa ni sa ratovima devedesetih. Ovo nije poređenje te vrste, ovo je ilustracija koja treba da podseti da žrtve zaslužuju elementarnu pristojnost i dostojanstvo. A ovde još ne znamo ni tačan broj ni imena i prezimena svake žrtve ratova od 1991-1999. Otuda je apsolutno nenormalno, nemoralno i, na kraju krajeva, surovo, da znamo broj nečijih ljubavnica ili njihova imena. Nek mi čitaoci oproste na rečniku: ne zanima nas koga su jebali, već koga su ubili, opljačkali ili osakatili.



Poslednje, ali ne najmanje bitno: ako nekome još uvek nije jasno da kontinuitet između Miloševićevog režima i aktuelne vlasti u Srbiji i te kako postoji, nek samo pogleda ko sve sedi u Vladi Srbije i šta pišu i objavljuju medijske kompanije u kojima država Srbija ima svoj udeo u vlasništvu.