Inicijativa za izgradnju Memorijalnog centra u Batajnici, gde je pronađena grobnica sa preko 700 kosovskih Albanaca, u kojoj je bilo i dece pravo je spominjanje Devedesetih!, a ne Lukas, silikoni, tarzanke, brza kola i loša muzika… Foto: Inicijativa mladih za ljudska prava
“Izbori 4. marta su mnogo više od izbora za Skupštinu prestonice. Na njima glasamo ne samo da bi naš grad odbranili od neznanja, džipova, primitivizma, silikona i Ace Lukasa. Na njima odlučujemo o budućnosti naše dece, i o tome da li ćemo zaustaviti povratak u devedesete.”, obelodanio je na svom Twitter nalogu Vuk Jeremić, predsednik Narodne stranke i nekadašnji ministar spoljnih poslova Srbije.
Upravo sada, dok još ovo kuckam, u Beogradu se održava predizborni krkljanac tko će zajahati prestonicom Srbije.
Sa jedne strane imamo melodramičnu i samosažaljivu opoziciju, a sa druge bahatu i oronulu vlast.
Elem, opoziciji je već počelo da bude uobičajeno da se, kao gorenavedeni, izjašnjava sa toliko opštemeštanskih laprdarija oko tih opskurnih, mračnih i zlobnih Devedesetih. Kada ne znaš šta ćeš; kada su ti svi kečevi iz rukava izleteli; kada ti ovi iz marketing i PR službe sležu ramenima; kada više ne pomaže izlizano optuživanje vlasti za sve i svašta; kada ni sam ne znaš odakle da iščerupaš biračko telo – ti onda kreni da arlaučeš na sav glas kako se vraćaju Devedesete, jer to uvek raspali blentavu masu. Bombastični naslovi, eksplodirajuće izjave, narikačke histerije i ostali bullshiti kada se spomene to doba, jer, jebi ga, nikome one nisu baš ostale u lepom sećanju.
Ali, opet, danas se u Beogradu - baš u ovom, gde se toliko zdušno upozorava da se One vraćaju – imbecilno ublažava ta dekada sa „bila je dobra muzika“, „mog’o si uvek nešto da smuljaš“, „bili su to bezbrižniji dani nego danas“ – i, jebi ga, bože, ponekada se desilo da budu prazni rafovi, da ne znamo kako ćemo preživeti sledeći dan, da nas, mamicu im njihovu, tri meseca bombarduju, ali, nema veze, važno je da smo mi živi. Tu i tamo se poveže za neku turbo-folk zvezdu, ponekog udbaškog krimosa, namazanog takjuna i korumpiranog političara, i to sve kroz estradizovanu i karikaturalnu prizmu. I to je to. To beogradska, neuka, relativizujuća i benigna masa ima kao jednu sveopštu zamisao šta Devedesete, zapravo, predstavljaju.
A sada, ajmo ispočetka.
Dok je ’91 u Beogradu bio i dalje neuveli procvat rock’n’rolla, bezbrižnog ubrizgavanja horsa i blejanja ispred SKC-a, JNA je psihopatski gazio Vukovarom, sociopatski granatirao Dubrovnik, dok su u pozadini srpske, paranormalne formacije zulumčarile, palile i pljačkale.
Dok se ’92, u Beogradu, zaptikivalo zašto su nam, blagi bože, uvedene sankcije, po Bosni i Hercegovini vršljale su zločinačke bande neljudskih spodoba i sravnjivale sve što je nesprsko.
Dok su se ’93, u Beogradu, pomodarski slavile slave, uprkos najvećoj hiperinflaciji, đuskalo uz tadašnje novopečene hitove, nosile zlatne kajle, igralo na krkačama ortaka i, malo-malo, pucalo u vazduh od veselja i milja; u Sarajevu više nije bilo dotoka vode, struje, osnovnih namirnica, letelo je sve u paramparčad i bilo na meti sadističkih artiljeraca i snajperista, tokom sve četiri godine rata.
Dok se ’94, iz Beograda, izdrkavalo, ćutalo i ravnodušno posmatralo na sve to preko Drine; desila se, primera radi, eksplozija na sarajevskoj pijaci Markale, gde je poginulo 68 ljudi, a preko 200 njih je bilo ranjeno. Kao kada bi Kalenić pijaca bila minirana.
Dok se u leto ’95, u Beogradu, išlo na bazene, Adu Ciganliju i splavove, u Srebrenici je u roku od samo par dana sistematski pobijeno više hiljada ljudi.
A dok se u zimu ’96 na ’97 tri meseca lupalo u šerpe, pištalo, sviralo i zajebavalo na ulicama Beograda protiv Slobe zbog, ne ovo sve gorenavedenog, nego zbog pokradenih izbora, na Kosovu je nadolazio sve veći požar Konačnog Rešenja.
Pa dok se ’98 išlo, iz Beograda, na more u Crnu Goru, sa Kosova je proterano stotine tisuća Albanaca.
I onda je došla ta ’99, gde smo na svojoj, beogradskoj tamburi, osetili završni nokaut te zlokobne decenije od strane NATO Alijanse.
Da ne dužim, ovo je samo bila previše skraćena hronologija zla što Devedesete zaista predstavljaju. Njihova anatomija je mnogo, mnogo, mnogo dublja i odurnija od paušalnih i populističkih izjava radi jeftinih političkih poena, sviđanja u narodu i dolaska, preko toga, na vlast.
Evo, pre neki dan, Inicijativa mladih za ljudska prava u Beogradu je dala zadaću svim izbornim listama na predstojećim izborima da kažu nešto povodom izgradnje Memorijalnog centra u Batajnici, koja se nalazi, za neupućene, u Beogradu, gde je, u ranim danima, pronađena grobnica sa preko 700 kosovskih Albanaca, u kojoj je bilo i dece.
E, to je pravo spominjanje Devedesetih, a ne Lukas, silikoni, tarzanke, brza kola i loša muzika. To je samo površina ledenog brega.