Živjeti s karcinomom

Petar Luković je veliki novinar i prijatelj mnogih u ovoj zemlji, svakako računajući i tolike čitatelje koji ga još nisu upoznali. Neki smo ga čitali već u Džuboksu i Poletu, a neki od Ferala - Pero s onoga sveta – i neki na portalu E-novine ili XXZ gdje je i danas. Ali i Pero i XXZ su sad u teškim problemima, on zdravstvenim, portal pravosudnim. Zato i mi prenosimo odande jedan njegov nedavni članak u kojem piše baš o tome, uobičajeno moćno i potresno i urnebesno. Pozivamo sve da priskoče upomoć drugu po dolje navedenim uputama, a posebno medije u Hrvatskoj da također objave ovaj Lukovićev tekst.

Nadam se, Pero, da ste zdravo i veselo, piše mi nedavno dobronamerno jedan od XXZ čitalaca, ne sluteći da ne mogu iskreno da mu odgovorim jer bih onda morao da napišem sledeću rečenicu: nisam zdravo jer su mi dijagnosticirali rak pluća, a čini mi se da zbog toga baš nisam ni veseo.

Istina je: protekla dva meseca proveo sam deset puta više po ambulantama, bolnicama, privatnim klinikama, Domu zdravlja Zvezdara, Kliničkom centru – nego što sam vreme provodio u redakciji gde bih teoretski mogao da budem zdrav i veseo, ali, eto, nije mi se dalo. Morao sam na rendgen, pa na skener, pa na dve bronhoskopije, da ne davim čitaoce opsednute zdravljem sa previše detalja; ono što jeste bitno – iz nekoliko izvora potvrđeno je da imam tu opasnu bolest.

Kad su mi prvi put rekli da sumnjaju na tumor pluća, nisam odmah pomislio samo na dežurnog obaveznog krivca – cigarete, s kojima sam se družio decenijama, uveren u reklamni slogan da sa cigaretom „nikad nisi sam“. Sigurno je da mi moja nikotinska ovisnost ništa dobro nije donela, naprotiv, ali sam još pre četiri–pet–šest godina bio uveren da je ono što se dešava oko e-novina siguran put ka samouništenju. I sam sam se čudio kako sam preživeo (!) dugogodišnju hajku protiv portala, kako sam na nogama ostao nakon više od šezdeset suđenja sa idiotima raznih oblika, ili kako sam izbegao moždane i ostale udare kad se otkrilo da pored spoljnih imamo i unutrašnjeg neprijatelja, nekadašnjeg direktora b.jelića, koji je pred mojim nosem, koristeću funkciju, pečat i moje debilno, neograničeno poverenje, godinama pljačkao i uzimao novac koji smo teškom mukom zarađivali.  A to je trajalo bar četiri godine. I ostavilo ožiljke.

Nastavilo se sumanutim tužbama i još luđim finansijskim zahtevima. Verovao sam da neću doživeti gori dan nego što je bio 4. decembar 2016, kad mi je zaprećeno oduzimanjem stana ako, po presudi Višeg suda u zloglasnoj Timočkoj ulici u Beogradu, ne platim preko dvanaest hiljada evra velikoj opozicionoj zvijezdi crnogorskog novinarstva milki.tadić. Onda mi se činilo da ću se srušiti u advokatskoj kancelariji koja je zastupala opozicionu novinarku iz Podgorice, jer je 12.000 evra najveća kazna ikad izrečena novinaru u Srbiji. I nije tu kaznu platio portal e-novine koji je likvidiran i nestao, već lično ja. Uz koliko stresa, pitam se tek sad.

Čim su lekari počeli da sumnjaju na nešto vrlo opasno i ozbiljno, krenuo sam po klinikama, bolnicama i medicinskim centrima. Gotovo svaki dan imao sam nekakav pregled ili snimanje, potpuno smetnuvši s uma da mi je 7. novembra (opet, ima li kraja?) zakazano suđenje sa tužiljom natalijom.dević ne zbog mog, već komentara branislava.jelića u e-novinama iz avgusta 2015. godine. Devićeva je, inače, bila na meti čitave javnosti zbog skandaloznog, rasističkog teksta objavljenog u listu „Danas“, ali je od svih medija koji su o njoj pisali – izabrala da tuži e-novine. Na suđenju godine 2017. dogodilo se čudo: prvi put u svojoj neslavnoj pravosudnoj istoriji, nakon 62 poraza po svim sudovima, e-novine dobile su proces protiv n.dević. Dobile qurac! Žena se žalila, Apelacioni sud poništio našu pobedu. U avgustu mi stigne pismo Višeg suda sa pozivom za ročište 7. novembra u 13.40.

Desi se tako da sam istog dana, u četvrtak, ali u 15h, morao na Pulmologiju u Klinički centar Srbije gde je trebalo da dobijem preliminarnu dijagnozu – da li je reč o tumoru ili možda, kamo sreće, daj bože, o jakom bronhitisu. Suđenje sam morao da odložim, jer bih u protivnom morao da platim sve što n.dević traži, a traži milione, jebana je njena psihička bol zbog teksta na portalu kojeg više nema. U pozivu za suđenje lepo piše – Viši sud u Timočkoj, ali saznajem da se Viši sud preselio u Palatu pravde; odem na sajt Palate pravde i ukucam broj predmeta – a tamo lepo piše da je suđenje u 13.40 u Timočkoj ulici. Jebiga, valjda ne laže tek renovirana Palata pravde! Laže, naravno: sud u Timočkoj okovan lancima, sitnim slovima se radoznale budale upućuju da krenu u Palatu pravde, na drugi kraj grada, u gradu haos i ludilo, sve stoji od miliona vozila. Na jedvite jade, već onemoćao, stignem do fucking Palate Nepravde, nađem sutkinju, pokažem joj uput za Pulmologiju, jedva se smiluje da primi fotokopiju mog uputa, uz kiselo „pa, dobro, ako baš morate u bolnicu“.

Na Pulmologiji tog popodneva čekao sam bar sat pre nego što me doktorka primila i gledajući snimke skenera pluća odmah rekla da ona misli da je to tumor, ali da će bronhoskopija dati jasan odgovor. Tada sam prvi put iz usta lekara čuo tu reč – karcinom – i osećao se kao da me je udario voz u punoj brzini, u glavi mi se vrtelo, nešto sam glupo pitao, uzeo njihov uput i krenuo natrag u Kliničko bolnički centar kroz nekakav mračni hodnik, jer se zgrada posle šest zaključava. Mislio sam da ću u tom polumraku pasti i tako okončati taj suludi sedmi novembar, ali je onda moj telefon zazvonio usred praznog hodnika bolnice, mislio sam da me zove sestra ili moji s posla, ne vidim broj, javim se, a ženski metalni glas mi kaže da zove iz kancelarije sudskog izvrštelja jer nisam platio dve rate tužilji radmili.lazić, zvezdi „Peščanika“, koja takođe neguje tešku duševnu bol, zašto ćutite, gospodine Lukoviću, gubi se signal, gospodine Lukoviću, gde ste vi to, gospodine Lukoviću? Dođe mi da joj kažem da sam u pizdi materini i da je ovo najpogrešnije vreme od svih vremena da me pita za novac koji nemam, jer imam karcinom, on se ne računa u duševnu bol, potvrdiće to srećna pesnikinja, vlasnica nacionalne penzije i suradnica časnog i prepoštenog „Peščanika“.  

Te sam večeri stigao kući u potpunoj depresiji okovanoj plačem. Tumor, shvatio sam, nije najstrašniji sve dok postoje natalija.dević, radmila.lazić i viši.sud.

I šta sad? Prvo hemoterapija, potom ako sve bude u redu – operacija. U međuvremenu, svaki lekar, svaki profesor, svako ko mi se javi daje jedno jedino uputstvo: „Nemoj da poklekneš“, „Nemoj da potoneš“, „ Nastavi da radiš koliko možeš“, „Drži se“, „Moraš da se boriš“.

Ovaj je tekst deo te borbe. Trudiću se zajedno sa minijaturnom XXZ redakcijom da preživimo ove teške trenutke, a najvažnije je da nastavimo da radimo. Pomoć portalu i meni lično nam je neophodnija nego ikad ranije; biću iskren –  ovakva vrsta bolesti zahteva mnogo novaca za ispitivanje i lečenje, te su donacije čitalaca jedan od načina da nekako prebrodimo ova teška vremena. Posebno apelujem na čitaoce da mi se jave; možda neko od vas zna nešto što ja ne znam, možda pomogne i neki savet ili makar poruka. Moji su mailovi [email protected] i [email protected]  (Javite mi se istovremeno na oba, jer svakog dana neću moći da dolazim u redakciju).

Konačno, ako uspemo da uz vašu pomoć održimo XXZ magazin, svima će nam biti lakše. Ova je naša zajednička platforma, mesto gde možemo da jedni drugima pomognemo u najtežim trenucima. Zato, svima unapred -  hvala!  

Više o tome kako možete pomoći Peri i portalu XXZ možete pročitati ovdje

Uz to, donosimo i tekst Emira Imamovića Pirketa napisan 2016. godine na portalu koji čitate o Peri s onog sveta:

Ako se dvadeset i drugog srpnja, kako je najavljeno, zbilja dogodi gašenje beogradskog i regionalnog portala E-novine, a malobrojni članovi redakcije, zajedno s direktorom i glavnim i odgovornim urednikom Petrom Lukovićem, završe na ulici – bit će to ne posljednja, ali svakako jedna od zadnjih pobjeda novodruštvenih političkih, ekonomskih, sverelativizirajućih i klijentelističkih odnosa nad ionako jedva živom žurnalističkom praksom prema kojoj grupa autora u nekom mediju tvrdoglavo brani pravo na vlastito mišljenje, pa makar bilo ili bi moglo biti pogrešno. Također, bit će to ni prva ni, daleko bilo, zadnja pobjeda kulture zaborava protiv koje su se E-novine borile u istoj onoj mjeri u kojoj Srbija nije sudjelovala u balkanskim ratovima devedesetih godina prošlog stoljeća. Na kraju, ako kraja agoniji uopće ima, bit će to i - također ne prvi i nikako posljednji - poraz pismenosti i talenta, do kojih se nekad davno, mlađi se čitatelji, vjerujem, ne sjećaju, držalo mnogo više nego do kreativne daktilografije; procesa izražavanja interesa vlasnika i skrbnika kroz jednostavnije novinarske forme.  

Ispisujući dugu kroniku davno najavljene smrti E-novina, Petar Luković je zapravo godinama opisivao kako novo doba likvidira one što se, kako se to zna reći, ne znaju snaći, nego i dalje, nevjerojatno uporno, vjeruju kako se kvaliteta nekog medija određuje njegovim sadržajem umjesto profitabilnošću postignutom kombinacijom podilaženja prvo vlasnicima kapitala, pa onda onoj publici koja sve zna o svim reality showima, ali, eto, uspijeva nemati pojma o Vukovaru, Sarajevu, Srebrenici, prirodi vlasti Slobodana Miloševića ili enormnom uvećavanju bogatstva takozvanih demokratskih, proeuropskih lidera od Maclja do Ohrida. Jebi ga, o tome ne piše ništa u novinama i na portalima koje čitaju; nema prostora, pojele ga budale koje se za neki novac tuširaju i seru pred kamerama, reklame za akcijske cijene kobasica i baneri dilera tableta za mršavljenje, potenciju, čvrstinu grudi  i rast kose odjednom.  

Zatupljujuća objektivnost

Novinarstvo je, ako je iskreno, posao proizvodnje neprijatelja. Pero Luković je uz iskrenost imao, a i ne napušta ga, veliki dar da i od prijatelja pravi neprijatelje. I nije, ma koliko suprotno tvrdili oni što sa zavidnom udoboljom prate za sada neuspješnu obranu i izgledne posljednje dane E-novina, uvijek bio jedini krivac za sve ratove koje je vodio i vodi. Imao je, naravno da je imao, pa nije robot, pogrešnih procjena, manjka mjere – istina, s njom nikad nije gajio srdačne odnose, sasvim suprotno, prezirao ju je koliko i famoznu, zatupljujuću objektivnost – ali je jako često ostajao sam i bez ikakve podrške onih koji su ga davno, dok je uporno pisao o srpskim osvajačkim ratovima i ratnim zločincima – sve iz Beograda, i sa Zvezdare, i sve iz ideala, a ne antiratno-profiterskih interesa, tapšali, intervjuirali, citirali... Bez nje su, te podrške, kao i s njom kada je ono jednom, navodno, bilo, E-novine funkcionirale kao knjiga sjećanja u kojoj nisu svi pucali na svakoga onako, da se malo zabave, a to što su neki bili precizniji od drugih, eto, nuspojava je igre odraslih muškaraca s bojevom municijom.

Pisac Andrej Nikolaidis jednom je i ne tako skoro rekao kako je, kada je nešto u Beogradu loše – onda je najgore na svijetu, a kada je dobro – e, onda je najbolje. E-novine je tada naveo kao, po njegovu sudu, jedan od najboljih i najvažnijih portala u regiji. Bilo je, da se ne lažemo bez veze, boljih godina – uredničkih, nikad financijskih – u tom mediju, no skoro svaki njihov dan plaćen je terorom pravosuđa prema kojem su se mnogi, previše njih, odnosili kao da se događa u Mianmaru. Baš kao što danas, dok Lukovića etiketiraju kao pismenog Vučićeva glasnogovornika, ignoriraju činjenicu da Pero više boravi po sudnicama nego u redakciji u kojoj njegovi suradnici uredno detektiraju srpske fašiste novog doba i bilježe svaki pokušaj rehabilitacije onih iz prošlosti. Uostalom, nije Vučićev režim na bilo koji način pomogao E-novinama, nego kraju privodi posao što ga je započeo Tadićev; posao ubijanja jednog medija, kada već nije išlo famoznim tržištem – kao s Feral Tribuneom, Danima, Slobodnom Bosnom, Radijem B92... sve do preživjele Mladine - sudskim presudama. Tako, zapravo, vlast pušta neprijatelja svog neprijatelja da izdahne u mukama, uživajući u inatu umirućega koji i dalje, bolje i lakše, manje bolno svakako, podnosi prirodnog protivnika nego razočaranje u bivše prividne prirodne saveznike.

Pokazna vježba

Iscrpljene E-novine tako trpe dvostruko cipelarenje: s jedne strane od pravosuđa, koje ih guši, a s druge od onih koji se naslađuju zbog sudbine medija nad kojim se, i tako godinama, provodi pokazna vježba novih metoda uništavanja onih što se ne znaju, neće ili nemaju želuca prilagoditi činjenici da se sve može relativizirati ako to nalaže neki interes. Budući da, naime, postoje novinari spremni da u ime takozvanog tržišnog neuspjeha – u prijevodu: dirigiranoga gubitka interesa oglašivača ili donatora – uporno rade ono u što iskreno vjeruju, e tako se mora usavršiti praksa prema kojoj će dio represivnog aparata u ime nemjerljive duševne boli i narušenog ugleda prevesti nekontrolirane preko granice egzistencijalnog opstanka.

Što god, dakle, netko mislio i imao za reći o Peri ili njegovu portalu, ipak ne može poreći – osim ako nije spreman ispasti kreten pred samim sobom – činjenicu da je to jedan od jako rijetkih medija u Srbiji na koje uopće vrijedi obratiti pažnju i gdje se nikad i bez obzira na cijenu ne prelazi granica koja odvaja antifašizam od fašizma. A to, na našu žalost i u duhu ovoga vremena, nikako nije malo i nevažno. Kao što nikad neće biti ni malo ni nevažno sve ono što je Petar Luković napisao u godinama raspada. Poput ovoga u specijalnom izdanju Dana iz 2002., posvećenom desetogodšnjici početka opsade Sarajeva: „U očaju: šta raditi – preko sarajevskih informacija tražio sam i dobio broj Televizije; tražio uredništvo Dnevnika – predstavio se: Petar Luković iz Beograda, novinar, i hteo da poručim da je ono što se sa Sarajevom dešava užasno i da se stidim što sam Srbin u čije se ime isto to Sarajevo bombarduje. Pustili su me u Dnevnik nekoliko večeri zaredom; javio se i Bogdan Bogdanović – ali sem nas dvojice, niko više, kao da je čitav Beograd ućutao, jeste ućutao, sklonio pogled od Sarajeva, zaboravio na Sarajevo, nije trenutak, rekli su mi. (...) Zato je Sarajevo – u najgorim godinama opsade – postalo opšte mesto srpske osvete; više se u državnim medijima gotovo niko i nije trudio da objasni da ono što se dešava nikakve veze s ratom ima – likovalo se nad Sarajevom... A to, da izvinite, ja lično Beogradu nikad neću zaboraviti!“.  

Red je, zato, pamtiti i s ovih, naših, drugih strana...