Parada ponosa po drugi put među Srbima

Dočekasmo i to. Parada ponosa u Beogradu održana je uz manji broj incidenata, bez divljanja navijačkih hordi po gradu, bez lomljave i bez žrtava. Jedini koji je izvukao deblji kraj jeste brat premijera Srbije Aleksandra Vučića, Andrej, ali o tome više reči malo kasnije.

Da vidimo prvo kako to da sad odjednom može ta Parada, zbog koje se svake jeseni lome koplja, pada u vatru, zakazuje, organizuje, a onda naprasno zabranjuje i otkazuje, uz obrazloženje da navijači i ultra-desničari spremaju "sudnji dan" i da policija ne može da garantuje bezbednost učesnicima Parade. Ovog septembra, ono što još od 2010. nije moglo, a i tad je uz strahovite nerede u Beogradu, odjednom je uzmoglo. Da li su to huligani naprasno shvatili da je homoseksualnost OK te da nema smisla da prave haos? Ili su oni koji su do prošle godine skandirali "Ubij, zakolji, da peder ne postoji" i štampali plakate "Krv će se Beogradom liti, gej parade neće biti" za svega 365 dana prošli proces emancipacije ili doživeli neku epifaniju? Neće biti. Hajde onda da vidimo šta je ove godine drugačije u odnosu na sve prethodne, uključujući i 2010.

I ove godine, naime, slušali smo popove kako bacaju kletve na "paradu srama". Patrijarh srpski Irinej zakukao je, ne nad "grehom" i "razvratom", nego nad – novčanikom. Poglavar Srpske pravoslavne crkve, naime, oglasio se nedelju dana uoči zakazane Parade ponosa saopštenjem u kom je ispalio standardni SPC repertoar poređenja homoseksualnosti sa pedofilijom i drugim parafilijama, ali glavni deo saopštenja, ono što crkvu najviše boli jeste: od čijih se para paradira. Tako se Irinej upisao u sve veću grupu uticajnih neoliberala, s tom razlikom što ni njegova svetost ni institucija koju predvodi nisu poreski obveznici, već isključivo korisnici novca poreskih obveznika države Srbije.

To patrijarhovo saopštenje važno je zbog jedne druge stvari. Dok se ono nije pojavilo, atmosfera u vezi sa Paradom ponosa bila je relativno mirna – nije bilo nikakvih anti-LGBT protesta, plakata ni grafita. U noći nakon saopštenja, centar Beograda išaran je grafitima "Stop paradi" i "Peder neće šetati". Ukratko, nakon patrijarhovog saopštenja, zakotrljalo se ponovo ono mračno raspoloženje koje Beograd i inače uhvati uoči Parade i zbog kog ona uglavnom i biva zabranjena. No, uprkos tome, Parada se desila, što nam govori da SPC, uprkos sumnjama, nije ni glavno, a ni naročito moćno okupljalište snaga koje se Paradi protive.

Time je otpao jedan osumnjičeni. Pored crkve, u Srbiji postoji i kritična masa malih, ali dobro organizovanih, Rusiji bliskih i od ruskih para finansiranih ultra-desničarskih organizacija. Od svih njih, kao najveći protivnik Parade, već godinama se izdvajaju "Dveri", organizacija koja zapravo sav svoj politički identitet crpi iz protivljenja Paradi i iz insisitiranja na "porodičnim vrednostima".

"Dveri" su se tradicionalno okupile na Trgu Republike u Beogradu dan pre Parade i pretile blokadom grada ako ovaj događaj ne bude zabranjen. Ipak, razišli su se tokom noći, umorni od sedenja na hladnom betonu. Ranijih godina, "Dveri" su nailazile na prezir navijača i sličnih grupa, upravo zato što se okupljaju dan ranije, umesto da dođu na sam dan Parade i tuku se s policijom. Ove godine, na Trgu Republike sve je vrvelo od navijača, kako Zvezde, tako i Partizana. Na protestu "Dveri" čak su uočene i neke od navijačkih "legendi", uglavnom bivših osuđenika za teška krivična dela. Već tad je bilo jasno da su ovi "čuvari morala" došli na miting "Dveri" kako bi se negde izduvali, jer ih niko nije organizovao za sam dan Parade.

A na sam dan Parade, u centru Beograda nije bilo nijednog jedinog navijača. Dogodila su se dva incidenta – jedan na Novom Beogradu, pet kilometara od mesta održavanja Parade, gde je upaljeno nekoliko automobilskih guma. Drugi ozbiljniji incident takođe se dogodio na Novom Beogradu, gde je grupa huligana bacila nekoliko dimnih bombi na zgradu Radio-televizije B92. Ukupno je privedeno pedesetak ljudi, bilo je sporadičnih pokušaja probijanja kordona koji su štitili Paradu, ali Žandarmerija je te incidente uglavnom brzo i lako sanirala.

Jedina suštinska razlika u odnosu na ranije pokušaje organizovanja Parade ponosa je ta što je Aleksandar Vučić danas na vlasti, i to na poziciji najmoćnijeg čoveka u Srbiji, a ne u opoziciji. Istina, i prošle godine participirao je u vlasti, ali kao potpredsednik Vlade. Pri tome, spremala se i izborna godina, pa nije bilo baš zgodno pustiti LGBT populaciju i prijatelje da paradiraju, imajući u vidu većinski stav građana Srbije, a on je daleko od blagonaklonog.

O Vučićevim vezama sa navijačkim organizacijama i on sam rado govori i hvali se svojom navijačkom prošlošću. Potpisnica ovog teksta imala je priliku pre četiri godine da zabeleži njegovo sećanje na učešće u slučaju "Maksimir", odnosno nerede na utakmici Dinamo – Crvena zvezda iz 1990. godine. Brat Andrej je svojevrsna siva eminencija u Crvenoj zvezdi, a Vučić i inače ne koordinira vlast zvaničnim kanalima, već preko svojih ljudi od poverenja, kojima šira javnost često ne zna ni imena.

Kad smo kod Andreja Vučića, njega je za vreme Parade ponosa pretukla Žandarmerija, jer je zajedno sa pripadnicima obezbeđenja pokušao da probije kordon, pošto je nekud žurio svojim poslom. Pojedini izvori kažu da je obezbeđenje čak potezalo neku automatsku pušku na žandare. To obezbeđenje inače nije njegovo, već mu ga je pozajmio brat premijer, na šta po zakonu nema pravo. Ali, Vučić je milostiv. Na konferenciji za novinare na kojoj se pohvalio da Srbija poštuje različitosti, rekao je da neće podneti krivične prijave protiv policajaca koji su mu tukli brata.

Dakle, jedina suštinska razlika u odnosu na dosadašnje pokušaje organizovanja Parade ponosa i ovog, uspešnog održavanja jeste – Aleksandar Vučić. Glavni unutrašnji problem Srbije i jeste taj što je Aleksandar Vučić odgovor na sva pitanja. Ali, sada imamo još jednu, možda i veću brigu: ako jedan čovek ima moć da zaustavi horde dobro organizovanih huligana koji se broje hiljadama, to znači da ima moć i da ih izvede na ulicu onda kad to njemu odgovara.