Protesti u Srbiji: Uskrs duha

"Svako je jutro novo ušće,

poteci kao rečica,

neka se trnje plete gušće,

nebo je tvoja prečica"

(Đorđe Balašević, Živeti slobodno, album "Devedesete")

Oni se okupljaju, evo već 11 dana. Imaju labavu organizaciju koja služi tek tome da se ustanovi trasa kojom će šetati. Nemaju zvanične lidere, svake večeri okupe po najmanje 10.000 ljudi u Beogradu. U drugim gradovima ih ima nešto manje. Hodaju toliko brzo da iskusni protestni šetači imaju problem da ih stignu. Pevaju "onesvesti se", pa se onda "onesveste", to jest, njih bar 5000 legne na kolovoz, a otkako je zahladnelo, ne ležu, nego čuče. Ova fora inspirisana je predizbornim incidentom iz jedne emisije u kojoj je Aleksandar Vučić gostovao sa mamom i tatom. Momak iz publike, koji je sedeo baš iza Vučića, navodno je kolabirao, a prvi mu je u pomoć priskočio sada već izabrani predsednik Srbije.

Dakle, prvo legnu, a onda počnu da skaču i deru se: "Ko ne skače, taj je Vučić". Pa ti, brale, probaj da pratiš njihov ritam, ako imaš više od 30, dobru kondiciju i sve zdrave tetive. Imaju toliko energije da za manje od tri sata uspevaju da obiđu sve vladine zgrade i provladine medije, da im zvižde pod prozorima, popadaju u nesvest, poruče šta imaju i raziđu se.

Počelo je naivno. Na dan izbora, 2. aprila, u kasnim popodnevnim satima, na Facebooku se pojavio event pod nazivom "Protest protiv diktature", zakazan za ponedeljak, 3. aprila popodne. Napravio ga je izvesni Nemanja Milosavljević. Kasnije se ispostavilo da je Nemanja to uradio u šali, ne očekujući da će iko doći. Kad ono međutim…

Ispred Doma Narodne skupštine u Beogradu (bivše Savezne skupštine SFRJ, one što smo je palili 5. oktobra 2000.), okupilo se 2000 - 3000 klinaca.

"Ovde niko nije stariji od 20 godina, nemam pojma šta se događa", javio mi je poznanik koji je u tom trenutku šetao bebu u kolicima i naleteo na protest. Krenuli su u prvu šetnju, a ljudi su im se spontano priključivali. Ubrzo ih je bilo više od 10.000. Nisu znali ni gde će ni zašto. Glavinjali su po centru Beograda i vikali "Vučiću lopove".

U narednim danima protest je postao artikulisaniji. Nemanja je prepustio organizaciju preko Facebooka grupi studenata, ali ni danas ta stranica ne služi za nekakvo upravljanje protestom. Funkcioniše po principu direktne demokratije: ljudi predlažu trase za šetnju, napravi se Facebook poll (anketa), pa koja trasa dobije najviše klikova, njom se te večeri šeta. Nema govornika, nema lidera, izjave za medije daje bilo ko koga novinari nahvataju u koloni.

U prvim danima, razni ultradesničari i drugi lelemudi sa političkih margina probali su da se nametnu na čelo kolone, ali su ih deca uspešno neutralisala. Ideološki su vrlo šareni, ima tu i desničarskih i levičarskih studentskih organizacija, libertarijanaca sa Fakulteta političkih nauka, zelenih, LGBT, ali nimalo se ne glože i ne svađaju. Izgleda da je razlog zbog kog su tu važniji od njihovih ideoloških podela.

Majka svih pitanja je šta oni, a i mi matori koji sa njima šetamo, traže. Provladini mediji, a to vam je oko 90 odsto svih medija u Srbiji, podmeću deci neistinu da protestuju zbog izbornih rezultata. A deca lepo iznela zahteve iz kojih je jasno da ne osporavaju Vučićevih 55 odsto, nego način na koji je do ovog odlikaškog rezultata došao. Traže smenu rukovodstva Radiotelevizije Srbije, jer je u kampanji javni servis favorizovao Vučića. Traže smenu čelnih ljudi Regulatornog tela za elektronske medije jer genijalci koji tamo sede primaju astronomske plate, a nisu u stanju da izmere koliko je vremena na televizijama sa nacionalnom frekvencijom dobio svaki od kandidata na predsedničkim izborima.

Takođe, ne umeju ili neće da ispitaju programski koncept privatnih televizija sa nacionalnim frekvencijama. Kad su frekvencije deljene, postojala je jasna podela: dve televizije sa informativnim programom, jedna zabavna i jedna dečja. Nekoliko godina kasnije, nijedna od tih televizija nema koncept zahvaljujući kom je dobila nacionalnu frekvenciju. Štaviše, ova "dečja" emituje reality program u kom je nedavno navodno došlo do silovanja učesnice (slučaj se istražuje, mada je bilo direktnog prenosa).

Studenti još zahtevaju i smenu Maje Gojković, predsednice Skupštine Srbije, jer je blokirala rad parlamenta u predizbornoj kampanji. Proglasila je mesec dana pauze u zasedanju i tako dala svoj doprinos potpunoj medijskoj blokadi svakog glasa opozicije (u Srbiji se sednice skupštine direktno prenose na drugom kanalu RTS-a).

Dakle, niko ne osporava rezultat, deca su se samo odvažila da izađu na ulicu i protestuju zbog svih nečasnih, prljavih i protivzakonitih radnji zbog kojih je do takvog rezultata došlo. Kao deo uredništva nedeljnika Vreme učestvovala sam u donošenju odluke da sa protesta ne izveštavamo mi, stare novinarske kuke, nego mladi stažisti koji su i sami studenti. Ne pišem ovo da bih reklamirala svoje novine, nego zato što nam je aktuelni broj zaštićem "pay wallom", a Vreme se ne prodaje u Hrvatskoj, pa ne možete da vidite izjavu jedne studentkinje koja je rekla: "Moj tata je na prošlim izborima bio ucenjen da glasa za Vučića i pretili su mu otkazom. Šest meseci kasnije firma je propala i svi su ostali bez posla."

Ta rečenica vam je opis današnje Srbije. Možda vama iz susedstva Vučić može da prodaje priče o navali stranih investitora i o tome kako je projekat "Beograd na vodi" genijalna stvar.

Možemo mi iz medija, naročito nezavisnih, da kopamo i istražujemo nelegalne radnje njegovih najbližih saradnika.

Ali domet nam je mali jer smo blokirani sa svih strana, a i kleveću kako smo strani plaćenici, izdajnici i, uopšte, neprijatelji Srbije, tako da nam većina srpske javnosti neće u skorije vreme poverovati.

Ali ovo što se događa po dubini društva, u kućama dece koja su sad na ulici, u njihovim porodicama, to vam je prava slika atmosfere u Srbiji. Roditeljima je savijena kičma, prete im otkazima, zastrašuju na razne načine, ali deca kažu: mi nemamo ni posao ni kredite, nemaju čime da nas ucene i zastraše.

Vučićev režim izabrao je mudru taktiku: neka ih nek šetaju, niko ih neće dirati. Ali deca nisu naivna: "Oni nas ne diraju jer misle da ćemo radikalizovati protest da bismo ih isprovocirali. Ali nećemo nasesti." Vučić je sa blagim osmehom na licu izjavio kako su protesti praznik demokratije i time prevazišao sam sebe u lupetanju. Njemu, doduše, koncept demokratije nikada i nije bio sasvim jasan, pa nije loše ponoviti mu da je ulični protest znak da sa demokratijom nešto ozbiljno nije u redu, te građani nemaju drugog izbora osim da izađu na ulice, lupaju u šerpe i duvaju u pištaljke.

S druge strane, Vučićevi saradnici nisu tako mirni i spokojni. Prorežimske televizije danima dovode neke mislioce sa margine mozga koji negoduju što ne mogu da prošetaju do Kalemegdana. Nije jasno zašto ne mogu, jer na ulice Beograda niko nije istovario šlepere peska, pa da ne može da se prođe. Poslanik Vučićevog SNS-a Aleksandar Martinović mlatarao je fotografijama pojedinih novinara i dece opozicionih političara tvrdeći da su organizatori protesta. Novinari su tu bili da bi radili svoj posao. Fotografije dece političara snimljene su u nekom zatvorenom prostoru i Martinović bi u nekoj normalnoj zemlji morao da odgovara za ovu svinjariju. 

Ah, da. Javio se i student protektor Univerziteta u Beogradu. Kaže: ovo nisu studentski protesti, jer se zahtevi ne odnose na smanjenje gradiva ili veći broj ispitnih rokova. Samo što ne reče genije da treba tražiti obaveznu čokoladicu u studentskoj menzi svakog četvrtka. Sreća pa znamo takve. Ti iz zvaničnih studentskih organizacija vazda su bili neki što obuku sako i kravatu pre nego što im izrastu brkovi, maleni karijeristi koji se na kraju uvek negde dobro uvale.

Još par stvari o protestu: deca uče u hodu. Jasno je da se u nastupu i ikonografiji oslanjaju na studentske proteste iz 1996/97. Trebalo im je malo vremena da „ukače“ zašto neke stvari danas nema svrhe vikati. Prva dva dana, čim bi uočili policajca na ulici, vikali su "Idite na Kosovo." Tako smo i ukapirali da uče sa Youtube. Tih godina, Milošević je dovlačio policiju sa Kosova da mlati studente na ulicama. Izgleda da im je neko objasnio to, pa više ne viču "Idite na Kosovo". Promenili su značenje povika „av, av“. Mi smo lajali na policiju jer smo ih nazivali Miloševićevim kerovima. Oni "av, av" koriste kao odgovor na pitanje ko je diktator, jer AV su inicijali Aleksandra Vučića.

Koliko su slatki i kako se trude da nauče sve o događajima koji su se zbili pre njihovog rođenja, pokazuje jedan slučajno presretnut razgovor dve tinejdžerke u protestnoj koloni, u kom jedna, izrazitim beogradskim naglaskom kaže drugoj: "Gledala sam na netu Peti oktobar, čoveče, sva sam se naježila."

Najslađi su na svetu kad im neka starija gospođa mahne s terase u znak podrške. Istog momenta masa zapeva "vrati babi penziju" (u sklopu aranžmana sa Međunarodnim monetarnim fondom, Vučićeva vlada je 2015. smanjila penzije, što će verovatno biti oboreno na Ustavnom sudu, jer zadire u oduzimanje stečenih prava).

Kritičari i kritizeri im zameraju da su neorganizovani, da je "u naše vreme" sve to bilo jasnije i bolje.

Malo sutra.

To može da tvrdi samo neko ko ima amneziju ili idealizuje sebe i svoju ulogu u protestima. Isto smo ovako bili pogubljeni i smušeni. Isto nam je ovako bilo bitno samo da ne bude incidenata i da nam se ne uvale u masu provokatori. Sve je bilo isto u prvim danima, kasnije bi se već spontano ustrojila nekakva baza ili liderstvo.

Ovi klinci šetaju već jedanaest dana bez ijednog incidenta, a još od trećeg dana protest je artikulisan (u prva tri dana se događalo da se kolona rasturi na tri grupe, pa jedni krenu ka RTS-u, drugi ka Beogradu na vodi, a treći se, bog zna zašto, zaglave u Terazijskom tunelu i tamo igraju i pevaju sa izbeglicama sa Bliskog Istoka).

U poslednjih desetak dana razni mediji su i mene i druge novinare i poznavaoce prilika pitali šta će biti i kakav ishod očekujem.

Nemam pojma.

Možda se zamore i odustanu.

Možda se razočaraju i pomisle da nema svrhe.

Šta će biti – ne znam, ali znam nešto drugo. Nijedan autoritarni režim ne pada za 22 dana kampanje niti samo zbog jednog protesta. Potrebne su godine rada za tako nešto.

Isto tako znam da se za ovih 11 dana protesta čitava jedna generacija mladih ljudi ubrzano politički opismenila.

Mi, novinari, nasumično odaberemo nekoga iz kolone da ga pitamo zašto je tu. A onda slušaš klinku od 19 godina koja ti se poziva na Ustav, objašnjava ti šta piše u Zakonu o izborima, o javnom okupljanju, o informisanju, šta je posao regulatornih tela i institucija... Ona mene podseća da je Vučić bio Miloševićev ministar informisanja, ej!

Pa sad kad su sve to naučili, sve i da im ova energija ode u vetar, prvi sledeći ozbiljan faul koji Vučić napravi (a znamo ga tol‘ke godine i znamo da će toga biti) mobilisaće ih ponovo. Ovi klinci nisu raspoloženi da bacaju kamenice i pale skupštinu.

Naprotiv, gađaju argumentima.

Na Vučićevom mestu, ja se s njima ne bih zezala.